Piše Neda Todorović: Biti akademski građanin

Kultura 07. apr. 202112:19
Podeli:
Neda Todorović, Foto: Marko S. Todorović

Četvrtog aprila, na Dan studenata, već drugi put za redom provodim rođendan - sa Koronom.

Ponovo, bez najbližih članova porodice, jer “epidemiološka situacija”nalaže stroge lične mere bezbednosti. Iako smo Zdravko i ja vakcinisani među prvima. Broj zaraženih i umrlih građana Srbije veći je nego ikad. Pa ne mogu da razumem nikakve i ničije antivakcinaške izgovore. Primam čestitke (ima li u ovim, mojim godinama i ovoj, našoj situaciji bilo čega za čestitanje?) prijatelja sa fejsbuka, njih preko dve stotine. Među njima dominiraju moji bivši studenti, neki iz onih vremena kada sam bila asistentkinja, neki iz ovih, najmlađih generacija koje su tek stupile u ono što Markes, u najnovijoj knjizi svojih novinskih tekstova „Skandal veka“ naziva „najboljim zanimanjem na svetu“.

Četrdeset pet godina radila sam i živela sa studentima. A već prva godina mojih studija novinarstva bila je revolucionarna, studentska 1968! Odmah smo bili bačeni u vatru, brzo smo, u hodu, u prepunom dvorištu Kaptan Mišinog zdranja, videli i naučili šta znači pojam akademskog građanina i kako izgleda studentski aktivizam. Kasnije sam svaki put bila uz svoje studente: njihov, a potom i narodni pokret „Otpor“, stvoren one 1998. kao odgovor na represivne univerzitetske i medijske zakone. Koristio je humor kao snažan lek protiv autoritarne vlasti koja ih je hapsila i proglašavala teroristima. Sećam se s nostalgijom onog – „Gotov je!“ Iskustva tog nenasilnog studentskog pokreta za demokratske promene izučavaju se danas na mnoogim svetskim univerzitetima.

Slike iz Studentskog grada sa i posle proslave (?!) ovogodišnjeg Dana studenata duboko su me potresle. Prva pomisao mi je bila da tih nekoliko stotina mladih ljudi, koji su svoj dan obeležili žurkom na kojoj su đuskali „prkoseči koroni“ uz zvuke pesama Seke Aleksič i Sinana Sakića, ne znaju značenje 4. aprila. Tog dana, 1936.godine, na studentskim demonstracijama protiv narastajućeg fašizma, u Beogradu je ubijen student sa Cetinja Žarko Marinović. U mnogim gradovima tadašnje Jugoslavije to je izazvalo štrajkove protiv režima. Može li se nečija smrt za najviše ciljeve proslavljati žurkom? Ili bi taj dan trebalo obeležiti na primerniji način? Pojam studentskog aktivizma star je koliko i institucija univeziteta: začet u 13. veku u Parizu i Bolonji, u šesnaestom je već postao respektabilna politička snaga. Šta je sa sadržinom tog pojma sada? Zar je od njega ostala samo velika duhovna ispraznost i ona nestvarna deponija u studentskom gradu?

Radeći decenijama na univerzitetu shvatila sam da termin „akademski građanin“ podrazumeva osobu koja je na visokim školama stekla znanja i iskustva čija je svrha poboljšanje društva koje tu osobu školuje. I da taj pojam podrazumeva afirmaciju najviših moralnih vrednosti – čestitosti, istinoljubivosti, otvorenosti za razlike među ljudima, autentičnosti… Spoj mladosti i akademskog obrazovanja oduvek je društvo gurao unapred. Najkraće, akademski građani sopstveno znanje stavljaju u službu zajednice. Oni nisu odgovorni za prošlost, ali su odgovrni za budućnost svoje zemlje.
Razumem nervozu i nestrpljenje današnjih studenata da se život vrati u normalu. Oni su rođeni, rasli su i studiraju u svetu u kome pripadaju „prvim generacijama u poslednjih dvesta godina manje obrazovanim od svojih roditelja“ kako kaže istoričar Čedomir Antić u knjizi „Kratka istorija Srbije“ . Kako da oni postanu avangarda društva koje je već decenijama u svakoj vrsti krize? Oni jedino žele da se spuste standardi školovanja, da uzmu diplome i da pobegnu odavde.

Živimo u nenormalnom vremenu u kome i sadržaj pojmova kao što je akademski građanin posle osam vekova postojanja menja prvobitno značenje. Ako on danas ne znači ništa, šta li će tek označavati sutra?

Gaudeamus igitur – Radujmo se dakle, kaže studentska himna.

Čemu se ovde radovati?

Komentari

Vaš komentar