0
„Juče umrlo 50 ljudi“... Napisao je beogradski hirurg na fejsbuku iznad fotografije kolege, poznatog antivakseraša, koji se toj smrti grohotom smeje.
Groteskna slika današnje Srbije u kojoj groblja rade i nedeljom a saučešće telefonom možete da pošaljete samo ako ste veoma strpljivi. Prebukirani su, objašnjavaju. Računam: 50 puta 365 = 18250 umrlih, godišnje. Prema zvaničnoj verziji.
Pedeset građana! I svi umrli u jednom danu!
Juče je politički deo kriznog štaba odbacio predloge medicinskog dela o uvođenju dodatnih, restriktivnih mera. Ne vide razlog. Ponašaju se kao Donald Tramp koji je odbijao da sluša savete o načinu borbe protiv korone doktora Entonija Faučija, medicinskog savetnika predsednika države. On je znao bolje?!
Krizni štab je u velikoj krizi. Pa shvatam da smo ostavljeni na cedilu, da se borimo sami protiv pandemije. Ne pristajemo da se fatalistički pomirimo sa ovoliko smrti, pa donoosimo sopstvene restriktivne mere, kao da je u pitanju lična kriza. Cilj je pokušati da se ne zarazimo, da ne ugrozimo bliske ljude, da ne opterećujemo preumorne lekare i da ne zauzmemo mesta u bolnicama i na grobljima. Jer, „svaki život je vredan“.
Zdravko i ja smo na vreme primili i treću dozu vakcine. Nosimo maske u svakom zatvorenom prostoru, od lifta do prodavnice. Dezinfikujemo sve što unosimo u kuću, alkoholom prskam i novine! I dalje smo u ličnom karantinu. Odlazimo samo u kratku dnevnu šetnju po parku, sedimo samo u bašti „Madere“, viđamo se samo sa članovima najuže porodice jednom u dve nedelje. Uz mere zaštite. Kod kćerke se kratko zadržavam, sa odstojanja uživam u unucima Maksimu i Mironu. Uz masku, skidanje obuće, otvorene prozore, pranje ruku alkoholom.
Izbegavamo sve ostale socijalne kontakte, ma koliko nas to činilo nervoznim i depresevnim. Prošle nedelje nismo otišli na modnu reviju moje dugogodišnje prijateljice Verice Rakočević u hotelu „Hajat“. Nismo otišli ni na premijeru predstave „Da krenemo ispočetka“ u „Madlenianumu“ u kojoj igraju Zdravkovi glumci – Slavko Štimac („Braća po matri“), Ljuba Bulajić i Tamara Aleksić ( „Kralj Aleksandar“).
Nismo bili ni u Narodnom pozorištu gde je, u organizaciji Vesne Mandić, naše bliske prijateljice, najpoznatiji svetski igrač Sergej Polunjin igrao „Bolero“. Propustili smo i Gala koncert Željka Lučića, u svetu proslavljenog baritona, soprana Dragane Radaković, internacionalne zvezde i Sanje Anastasije u „Madlenianumu“. Nismo se pojavili ni na otvaranju izložbe našeg neprežaljenog prijatelja, velikog srpskog slikara, Milana Tucovića u galeriji RTS-a… Gledam njegov crtež Majakovskog na zidu i molim ga da nam oprosti.
„Zar nismo mi one nesrećne bebe koje su se rodile kada je svetu već došao kraj? Posle toga planeta nije imala šansu, nismo je imali ni mi. Ili je to možda bio samo kraj jedne civilizacije, naše, i u nekom trenutku u budućnosti će je zameniti druga. U tom slučaju, mi stojimo u poslednjoj osvetljenoj sobi pre nego što nas opkoli tama, i svedoci smo nečega“… „Bajni svete, gde si?“ Pita se, u naslovu svog novog romana, irska bestseler književnica, Sali Runi. I ja se to pitam.
Bonus video: Reflektor teatar: „Ćao svima“ predstava o drugoj strani medalje influenserskog života