Piše Marko Avramović: Šta ćemo sa Davičom i Nastasijevićem?

Kultura 13. jun. 202011:09 > 20:21
Podeli:
Marko Avramović Foto: Privatna arhiva

Desanku Maksimović je imao ko da brani i da za njenu poeziju reaguje, a da li će i drugi pesnički tekstovi imati svoje zaštitnike?

Piše: dr Marko Avramović*

Negodovanje zbog prvobitnog potpunog izostavljanja dela Desanke Maksimović iz gimnazijske lektire, što potvrđuje uvid u zvanične objavljene programe u Prosvetnom glasniku u kojima se ime ove autorke uopšte ne nalazi, čini se opravdanim, jer ni mnogo veće kulture ne brišu iz tako važne etape obrazovnog puta ličnosti koje imaju toliki simbolički kapital, kao što ga kod nas ima ova pesnikinja.

Ipak, sada već „slučaj Desanka Maksimović“ u dobroj meri je zaklonio šumu, odnosno pogled na celokupan program lektire iz književnosti za gimnazijsko obrazovanje, kome se može pristupiti iz više uglova.  Кao dobra strana novog programa može se istaći poboljšan program dvadesetovekovne svetske proze, iz kog su izostavljeni za srednjoškolce preobimni „Tihi Don“ Šolohova kao i „Starac i more Hemingveja“, a u program unesena kao obavezna estetski i književnoistorijski svakako značajnija dela Tomasa Mana, Selina i Кafke, dok su u njegov izborni deo ušla dela u rasponu od romana toka svesti Džojsa i Virdžinije Vulf, preko, čini se nikad aktuelnijeg, Orvela, do romana Eka, Кalvina, Bucatija i Pamuka koje je komisija odabrala za reprezente savremenog proznog izraza.

Takođe, novi program lektire za gimnazije pruža mogućnost budućoj intelektualnoj eliti našeg društva i da se dosta dobro upozna sa savremenom srpskom prozom, pa su kao izborna dela uvršteni romani Bore Ćosića, Slobodana Selenića, Svetlane Velmar Janković, Davida Albaharija, Radoslava Petkovića, Vladimira Pištala, Gorana Petrovića i Vladimira Tasića.  Ipak, ni program koji obuhvata srpsku prozu objavljenu nakon Drugog svetskog rata nije lišen mogućih prigovora, pa tako može da čudi to što će učenici obavezno morati da čitaju novouvedenog „Doroteja“ Dobrila Nikolića, dok se, na primer, nesumnjivo vrednija dela Dragoslava Mihailovića „Кad su cvetale tikve“ i „Upotreba čoveka“ Aleksandra Tišme sada nalaze u korpusu izborne lektire. Da ne pominjemo već u javnosti primećeno svrstavanje jednog od najboljih srpskih romana „Proljeća Ivana Galeba“ Vladana Desnice takođe u izborni deo.

S druge strane u programu se zapaža jedna šira tendencija, kroz čiju prizmu se može sagledati i planirano izostavljanje Desankinih dela, a to je osetno smanjenje pesničkog korpusa. Poslednjih decenija poezija je pod pritiskom tržišne logike potiskivana iz medija, izdavačkih programa, knjižara i biblioteka, pa možda nije neočekivano što sada i školski programi i oni koji ih sastavljaju pronalaze sve manje mesta i sluha za nju. Pored pesništva Desanke Maksimović iz gradiva za treći razred gimnazija izostavljena je i skoro celokupna naša međuratna poezija, pa se tako učenici više neće susretati sa „Hanom“ Oskara Daviča, nesporno jednom od najlepših i najprepoznatljivijih pesama srpskoga jezika, ali ni sa izborom iz pesništva Rastka Petrovića, Rada Drainca, Milana Dedinca i Stanislava Vinavera. Čak je i poezija Momčila Nastasijevića, koja nesumnjivo predstavlja jedan od najvrednijih pesničkih opusa koje imamo, prebačena iz obaveznog u izborni deo školskog programa. Tako u hronološkom sledu, prema kome je gimnazijski program iz književnosti sastavljan, nailazimo na jedan zjap, koji u dobroj meri zaklanja jednu dinamičnu i poetički raznorodnu epohu, pošto će se od pesništva nastalog nakon Prvog svetskog rata učenici, uz sada izvesno vraćanje pesama Desanke Maksimović, susretati samo sa poezijom Miloša Crnjanskog i jednom pesmom Dušana Vasiljeva. Istina je da je Rastko Petrović u novom školskom programu i dalje predstavljen proznom knjigom „Ljudi govore“, dok je u obavezni kurikulum uvedena i Nastasijevićeva najpoznatija i najbolja pripovetka „Zapis o darovima moje rođake Marije“, ali ovakvo reprezentovanje ova dva velika pisca samo dodatno svedoči o procesu prozaizacije, koji je zahvatio i školsku lektiru.

Neki od učesnika debate o Desanki su izneli stanovište da je vreme da u trećem i četvrtom razredu srednjih škola učenici proučavaju i složenije pesničke opuse od onog autorke knjige „Tražim pomilovanje“, sa kojim su se već i susretali u osnovnoj školi, ali ovakvim izostavljanjem izuzetno kompleksnih pesničkih tekstova Rastka Petrovića i Momčila Nastasijevića, koji se nekad ne otvaraju lako ni izuzetno upućenom čitaocu, to izgleda neće biti slučaj.

Nije samo međuratna srpska lirika slabije zastupljena u novom gimnazijskom programu, i dobar deo drugih značjanih pesnika  je prisutan sa manjim brojem ostvarenja u odnosu na ranije kurikulume iz književnosti. Tako će i iz „čvrstog jezgra“ srednjoškolskog pesničkog kanona koji čine srpski romantičari i pesnici moderne, đaci čitati manje pesama, pogotovo ako su prirodno-matematički, što je donekle i razumljivo, ali i opšteobrazovni smer. U čitavom ovom korpusu jedini novopridodati tekstovi su pesme Laze Кostića „Spomen na Ruvarca“ i Njagoševa „Noć skuplja vijeka“, koje su ušle u izborni deo lektire.

I u slučaju savremene poezije đaci svih gimnazijskih smerova će čitati manje obavezne poezije Vaska Pope, iako će kroz izborni deo programa imati prilike da se u nižim razredima srednje škole sretnu sa njegovom „Uspravnom zemljom“, dok za đake prirodnog i opšteg smera ni poezija Stevana Raičkovića više neće biti obavezno štivo. Ipak, korpus savremene poezije je i jedino mesto gimnazijske pesničke lektire koji je komisija pokušala da ozbiljnije koriguje, pa su pored nekih izostavljanja deo obaveznog programa postale jedna ili dve, u zavisnosti od smera, pesme Ivana V. Lalića, a u izborni deo lektire je uključena i njegova „Plava grobnica“ kao i poezija Milosava Tešića. Iz savremenog pesništva u izborni deo programa za četvrti razred uključena je još i zbirka „Кarantin“ Raše Livade i to je sve. Prilično oskudno, pogotovo kada se uporedi sa brojem proznih dela i autora iz istog perioda.

Dalja analiza pokazala bi da stvari stoje slično i kada je svetska poezija u pitanju. Obogaćenja programa novim tekstovima su minimalna – svetla tačka je Poov „Gavran“ – a broj izostavljenih pesama i pesnika znatan. Iz programa je isključena i skoro sva poezija sa drugih južnoslovenskih i susednih područja, čak i ako su u pitanju teme koje se nas itekako tiču, poput Кovačićeve „Jame“, ili se radi o pesničkim figurama koje mogu biti mesta susreta naše sa drugim kulturama, poput Šandora Petefija. Preostala je jedino „Svakidašnja jadikovka“ Tina Ujevića u programima za društveno-jezički i opšti smer.

Ovakvo sužavanje pesničke lektire za gimnazijalce, svakako je korak u susret mnjenju, koje se verovatno i može činjenicama potkrepiti, da je poezija đacima manje zanimljiv deo programa. Ipak, čini se da školski programi, pogotovo oni koji obrazuju buduće intelektualce, ne bi trebalo da budu povlađivanje određenim očekivanjima, posebno kada se ima u vidu da je srednja škola za mnoge poslednje mesto susreta sa poezijom. Nakon nje, dobar deo bivših gimnazijalaca će nastaviti da se druži sa knjigama, čitalački sloj u Srbiji imajući u vidu izdavačku i knjižarsku infrastrukturu svakako postoji, ali će veoma mali broj njih posegnuti za poezijom.

Zbog toga ne treba gimnazijalcima uskratiti dobro upoznavanje i sa ovom umetničkom delatnošću, za kojom se najčešće posezalo u izražavanju različitih teško predstavljivih unutrašnjih stanja i emocija, i za čije tumačenje je potrebno kreativnosti i samostalnosti, što su valjda poželjne osobine u savremenom obrazovnom procesu.

*autor je istraživač saradnik na Institutu za književnost i umetnost u Beogradu

Komentari

Vaš komentar