Piše Maja Uzelac: Sve ću da vas pobijem

Tiše malo. Pa tiše...Doći ću dole i SVE ĆU DA VAS POBIJEM, BRE! IMA SVE DA VAS POBIJEM! JE L JASNO!??! TIHO, BRE! - komšija na Vračaru, početkom jula 2020. oko 3 sata ujutru - na sekund mi vraća veru u čovečanstvo.

Razularena skupina, izvor gadnog kikota kojoj je obraćanje upućeno, hitro se, falaqrcu, stišala, ali čula sam poneki tihi dobac. Još su tamo. Moja deca sad ponovo spavaju. A ja ZNAM da se od čoveka s broja preko puta niko nije uplašio…ne zaista. Njegov vapaj, glasom podivljalog Čarlsa Bronsona…ili Mensona, već kako više volite da zamislite, u sred vlažne letnje žege u korona-distriktu imenom Beograd, svi smo protumačili na isti način: – Spavao bih.

Samo, način na koji je to izrazio nije u skladu s epohom. Stiže direktno vremeplovom, iz nekog vremena prošlog kad nisi išao na sud zbog prekog pogleda. Kad su još postojali tipovi kojima se verovalo kad dreknu. I to im nije bio minus i poziv na sud, već karakterna crta. Koja celom paketu dodaje autoritarnu notu.
Što ne znači da se od njega očekuje da lema ženu.
Ne, baš suprotno.
Od njega se očekuje da to ne uradi za tri života.
E jbg sad, ta vrsta suptilnosti u karakterizaciji je znak vremena.

A ovo vreme je nema.
Danas, ako neko drekne, nogom otvori vrata i upotrebi rečnik nešto manje nežan od onog koji EU rečnik propisuje, to jbg obično ne znači da je čitao Bukovskog, gledao vesterne ili slušao zaumne repere – to znači da je sirovina koja ne ume drugačije i nemoj mu se naći na putu.

E, taj neki preliv, ta koloratura u glasu nepoznatog čoveka iz broja prekoputa, čini da znam da je te noći jasno poručio: Tražim pristojnost, a obraćam se nepristojnima. Zato koristim njihov ton i rečnik i očekujem momentalnu reakciju. Želim da spavam, što pre, zato tu želju i potrebu dočaravam u što manje što hitnijih reči. Imam pravo na ostvarenje te želje, znam da je to ono na šta u 03:06 posle svih izazova jbno predugog dana u paklu s pravom računam. Zato se obraćam slučajno sazvanom skupu u dvorištu u prevelikoj blizini mog stana, s kratko, ali jasno, definisanom molbom da budu tihi.

JE L JASNO, BRE!??!

___

E, ako vam tako ja s vremena na vreme zazvučim na ovom mestu, to je zato što se tako i osećam.
I nadam se da imam čitaoce jednako spremne kao što sam ja bila slušalac te noći.
Spremne – na razumevanje tih finesa koje, od brzine, od urgentnosti trenutka i od užasa pred prizorom, svodim na nešto kao Munkov krik ispred bare.

Sad, nije da sam alfa mužjak, ali nije bila ni Ćavela Vargas kad je onako naricala, ni Eta Džejms kad je urlikala. Ni Bet Dejvis kad je onako gledala, ni Gilda kad je plesala.
U vremenima prošlim.
Ali, nije to bila ni ona devojčica što se bacala na pandure koji joj biju druga, a to je bilo tokom ovih, za sad poslednjih, protesta.

Znači, ima još tih žena…kao što ima još tih ljudi.
Samo za njih nema prostora.

Ali, evo, još računamo na internete.
I suptilna obraćanja s prozora.

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.