Decembar je. U druga vremena, u ovom času glavno bi bilo da li na kućnu žurku ili u klub s ekipom? Da li romantično u restoran ili sumasišavši na splav? Da li na planinu pa doček na stazi ili na more pa na rivi? Da li u Njujork ili u Pariz, da li na salaš ili na klizalište? I onda možeš da prezreš sve to, da kažeš: zabole me, zaspaću u deset iz inata.
Po gradu bismo se smejali ukrasima koje su zgodno postavili već u junu ili bar septembru…računali bismo koliko se para opere na račune za tu struju.
Kakva naivna vremena. Već me hvata nostalgija kad samo pomislim.
(Istina, na ponekim ulicama tek odskora – eno ih izraubovani poluukrasi uvezeni s turkmenistanskog otpada u okviru tamošnjeg programa rešavanja problema smeća…oštre gvozdene ivice, tetanus-stajl – ali, hej, nisu opasni po život – te oštre su podigli na bandere. I ZNAM da bih neke druge godine na njih bacila peglu. Međutim ove, nekako mi toplo oko srca kad ih vidim. Kakvi su da su – podsećaju na neke uobičajene idiotarije, na glupe neestetske providne sisteme krađe na koje smo u ovim krajevima već navikli.
Neka standardna, takoreći normalna sranja.)
Prodavnice? Prodavnice bi u ovom času već bile hramovi veselog kiča.
Bake bi se takmičile koja će koliko čokoladnih dedamrazova – jer toliko će je unuka posetiti. Deca bi tražila čestitke i kape i brade, majke bi vikale dosta. Mi smarači bismo se žalili na eskalaciju merkantilističkog pogleda na svet i bezuman trgovački profit – šalim se, to biste radili vi, smarači. Ja bih, lično, sve to kupila. S kezom.
Volim Novu godinu i ta ljubav je kod mene izdržala sve izazove.
Reći ću samo – verujte mi na reč, bilo ih je.
A jutros, u Maxiju u kraju, naletim na neku poluskrivenu policu…i istina, zgurali su tu neki polovičan standard-asortiman – jelenski rogovi od filca na plastičnim naočarama, sveće u obliku jelki pod snegom…poneka jaja u šarenom staniolu, zaostala od Uskrsa (praznik je praznik)…
…ali niko – osim mene niko – tu policu ne zagleda.
Izlazim.
(Semafori ne rade, raskopane ulice upravo dokopavaju dvojica. U uglu pijace pjer karden sako za 300 dinara.)
Da li će bar šoping-molovi, te Meke moderne civilizacije, tapacirane brendovima opskrbljene bioskopima igraonicama mekdonaldsima pizzama…da li će bar oni sačuvati obraz zapadnjačke pretpraznične dekadencije?
(Deca znaju da nema Deda Mraza čim progovore – ovima što prodaju više se isplati da se otpočetka spisak želja isporuči nekom s punom odgovornošću. Roditelj više ne može da kaže Deda Mraz je ovo ostavio. Podmladak ima pravo da pita Čekaj, a gde je ono što sam naručio pod b, c, i d?)
I evo me u Ušću – okej, ne rade više do deset, već do pet…radnje malkice zjape prazne…a u jednoj od njih odvazili su se na božićni saundtrak. Din Martin peva nešto što tera suze na oči…
I ne, nema tu mnogo radosti.
(Osim kad je sniženje u Zari. Jer jbg da – tu odjednom jednačina rizika i dobitka prevagne na veselu stranu. Minus 30 do 50 posto – za 70 lažu – na torbu i cipele je otprilike još jedino što stanovnike planete dovoljno inspiriše u zoru 2021.)
…
Snega nema odavno.
.
Kapiram, kapiram – drugi su prioriteti.
Jedna odgovorna ozbiljnost traži se od nas, drugovi i drugarice…dame i gospodo…devojčice i dečaci…
Ne smejte se glasno ovih dana…ovih nedelja…meseci…godina?
A čemu biste se i smejali…
___
Ja cu ipak proći vašim krajem tih večeri pred 31.
…nosiću gomile paketića unaokolo. Ako budem pevala naglas Sinatru i zvonila onim nekim zvoncima, unapred da znate da se neću izvinjavati.
Ne znam da li budućnost dolazi i na šta li će ta da liči
Ali svojih pet dinara ja bih da uložim na tu malu, makar i nikakvu šansu.
Znate, koliko god da nemam nikakvu frku od tzv. autoriteta, a znate koliko nemam…
ja se malkice plašim da se Nova godina ne uvredi ako je ne dočekam kako dolikuje.
Da sam tako jedna svemoguća diva kao ona, i ja bih se
ono BAŠ
baš lako vređala.
…
PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.
I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare