Podeli
kolumna Maje Uzelac
Maja Uzelac, Foto: Zoran Lončarević/Nova.rs

Imam jednu vest za vas - znam da će biti teško to čuti, ali stegnite srca i udahnite duboko - naime: Niste besmrtni. Nismo besmrtni.

Ova civilizacija to ne zna.
To je njen poslednji i najjači tabu.
Teoretski, da, ali suštinski – NE. Negde u zakutcima srca, izgleda svako od nas još uvek gaji neku malu nadu da će da…ono kao…preživi? Ili bar nikad ne dođe u situaciju da o tome misli, dok ga neki infarkt ne preturi na drugu stranu.

I zato su postojali uslovi da dođe do svega ovoga što se ovih dana nedelja meseci, od marta naovamo, i dešava – da smrt postane poslednji adut koji se izvlači iz rukava da se zastraše ljudi, a da niko ne sme da kaže ništa protiv. Jer, šta god rekao, protiv čega god bio: čovek je umro, a vi pričate! Ili: vi ovde pričate dok ljudi umiru!

E, pa, dame i gospodo – umiru, a i vi ćete. Mislim, mi ćemo.
Malo pre ili malo kasnije.
Ako čekamo da ljudi prestanu da umiru da bismo nešto prigovorili načinu na koji se države vode, bolesti leče, mediji manipulišu, mrtvi tretiraju – samo ćemo umreti ćuteći.
Međutim, dok sama smrt jbg nije podložna pregovorima, dostojanstvo te smrti treba čuvati do poslednje kapi krvi.

Sad pričam o crkvenim zvonima koja su jednog dana slučajno zvonila baš negde oko 13:37, u vreme tvita gospođe Bivše koja je izgleda preuranjeno konstatovala ono što će tek sledećeg dana, gde nego na svom instagramu, objaviti naciji Gospodar vremena. Tvit je naknadno obrisan, zvona su demantovana. Da li to znači da se umire tek pošto se nacija pripremi, mislim Gospodar isplače po televizijama?
Eh, pa sve je to za naše dobro. Drugačije bismo, onako zatečeni, bili u prevelikom šoku.

Kovčeg će na sahrani biti otvoren. Možete poljubiti blaženopočivšeg.

Koji je u 91. umro od posledica korone.
Od koje se sigurno ljubeći pokojnika nećete zaraziti. Jer, mislim, ko veruje, tome bolest ne može ništa.
Kao što je nedavno dokazala slična high profile sahrana u Crnoj Gori. Šta, nije? Nego baš suprotno?
A, da.

(Ovih dana, prisustvujemo čudnoj mešavini mističkih verovanja, s jedne strane, i vozdizanja Nauke na mesto Boga, s druge – jedno je desna, a drugo leva štaka u našem pokušaju da se dopeljamo do nekakvog kraja puta sa što manje gledanja u tom smeru.)

Nego.

Evo npr. ja.
Koliko bih ja volela da umrem u 91. Zapravo, šta ja znam, samo ako budem baaaš fit, inače ipak bolje ranije.
Takođe bih volela da tom prilikom svi meni dragi ili – bude li takvih – poštovaoci, budu presrećni što sam im toliko potrajala, umesto pretužni što sam umrla. Jer sam, ovaj, čovek. Pa se smrt negde podrazumeva. A dugovečnost ne.
Mnogo bih volela kad bi to bilo od nečeg nekontroverznog, samo na moj organizam ograničenog, što neće služiti da usput širi paniku i uteruje strah u kosti ostalima. Takođe, dosta se nadam da, bude li jbg i suprotno, neću imati privilegiju da svoju bolest širim post mortem sticajem bilo čijih političkih odluka.
Eto, npr. to.

Možda, u ovo doba oportune mistike i pragmatične histerije, sve to zvuči užasno neskromno.
A opet, bilo bi baš lepo.

Šta, pustite me da sanjam.

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.

Komentari

Vaš komentar