Ja ne mogu istoriju. Oduvek.
Sećam se, osnovna. Sve mi ide lako i sve me zanima, a kad dođe poslednje vreme i nema se kud pa ima istorija da se odgovara, jbg postoji samo jedan sistem – uhvatim štipaljkom to pola knjige što moje oči nisu nikad dotle videle, odmerim debljinu tog sranja i krenem u dijagonalnu ofanzivu. Pa izvlačim stranu po stranu, kad je osvojim. Sve te datume godine imena ljudi koji su tih datuma i tih godina jedini druge ubijali pošto ono – treba neko poljanče da se osvoji pa da bude „naše“ sve do sledećeg rata kad će da bude opet „njihovo“ – sve to čekićem ja utucam u glavu, sutradan dobijem ocenu i onda posle toga sameljem taj deo mozga u mašini za mlevenje pa vratim na mesto. Jeste, bude malo šlogiran, ali uskoro spreman za nove poduhvate. Još sam mlada, regeneracija svega je moguća i arčim svest o tome besomučno.
Trideset i nešto godina kasnije.
Ono što se jedino potvrdilo, to je da poljanče nije bogami ničije, te da će zajedno s ostatkom planetice koju smo svojatali kao što to verovatno rade i mravi ili delfini – okej, kapiram delfini ne, more propamećuje – baš uskoro reći ćao. Dok smo se klali oko poljančeta, usput smo uspeli da sjebemo sve od vazduha preko vode pa do iste te zemlje. Koje, btw, realno ima premalo za ovoliko nas koliko se namnožilo i sad su izgleda u toku nekakvi valjda humanitarni napori u cilju sabijanja te naše količinice.
Tek, nazad na istoriju i kako je preživeti.
A na tu temu
I dalje znam isto što sam znala i s 8 ili 15.
Imam samo jednu šansu da me neka od tih, istorijskih, tema privuče.
To je da se vežem za lik.
I bolje bi mu bilo da bude jbno ludo uzbudljiv. Taj lik. I još priča oko njega.
Da mi otvori tog nekog, jednog, posebnog čoveka. Ili čak dva-tri.
I to je znanje koje mi znači. To su informacije koje volim.
Svaki pojedinačni od tih ljudi koji su se po poprištima „istorije“ jebavali e da bi došli do nekih zaključaka o životu i o stvarima.
Ne opisano u brojkama i toponimima, opisano kao što Emanuel Karer opisuje Eduarda Limonova. Način na koji mu kuca srce i diže mu se qrac.
Ili kao što serija The Great opisuje Katarinu Veliku. Kroz teksture koje je na sebi nosila i zarazne nade koje su gledali da joj svaki dan temeljno i sistematično izgaze.
Ili kao što Viržini Depent opisuje Vernona Trodona. Okej, taj je izmišljen, ali o, kako je stvarna u toj monumentalnoj trilogiji Francuska danas; i Evropa takođe.
A sve ovo kažem zato što
Nema valjda nikog na svetu ko nije čuo da istoriju pišu pobednici.
E pa, ovaj put, možemo samo iz petnih žila da se nadamo da će preživeti neko da se pobednikom proglasi. I da je, već prema tradiciji, zapiše.
Ako mu to uspe, a nama uspe da preživimo da to pročitamo…obećavam da ću iz čiste sreće pamtiti svaki datum i ime svakog poljančeta.
Jebeš zdrav razum i jebeš vikipediju. Jebeš dosadu i jebeš aristokratski prezir.
Nek je lažna i nek je besmislena kao i uvek, voleću tu istoriju kao najbolju fikciju.
Ej
Neka je samo…
…
bude.
…
PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.
I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare