Okej, u duhu onlajn nastave - da se podsetimo prethodne kolumne, dakle da vidimo šta ste zapamtili (s)p(r)ovodom velike objave ovog jednog ključnog li događaja u životu svakog verujućeg Srblja u zemlji Srbiji?

Znam, nedelja na internetu je kao godina dana na planeti Zemlji… ko se seća šta je šerovao za doručak, a šta lajkovao za ručak. Pa hajde da podsetimo (tako se ne dobijaju petice, ccc): najava nemilog događaja beše na Tviteru, zvanični tan-taan – na Instagramu… Sad, ako je direktan prenos sahrane bio na Tik Toku, ja sam ga propustila.
Ali šta hoću da kažem – pred nama se otvaraju novi horizonti…dobro, možda ne baš u tom nekom Pravom Životu, ali, da ne sitničarimo – uzduž i popreko Bespuća Interneta.
Koliko će još dana uostalom proći pre nego što između ova dva pojma ostane da stoji znak jednakosti?

Da vidimo instagram, recimo – moja druga kuća. Moj dnevnik, moj artwork, moja poslovni šalter, moja meditacija. Na mom instagramu, na mestu gde su do pre neki dan stajali lajkovi – druga ikonica dole desno – sada stoji Shop. Po automatizmu, tu ću da kliknem, a kad tamo jbg lep sam kupi me, kaže neki šešir npr. A ja da kažem neću…- Zakuni se! I to triput. Pa sad, ti ako umeš…
(Ako i umem, na tom mestu će sledeći put stajati torba. Džemper. Tanjir. Tepih.)

Mogu da ga platim karticom, nego. Ali mogu da zapazim i insta kampanju u punom jeku. Oni intelektualniji influenseri uče nas baš ovih dana osnovama biometrijskog čitanja, mudrom kreiranju lozinki… Token nije ono čime si plaćao pivo na Egzitu ni fliper na vašaru, token je sad ono čime treba kupiti taj šešir.
Džemper.
Tepih.
Ide se ka jednoj valuti. I njom ćeš plaćati digitalno. E sad, ako ti BAŠ ne proradi kartica, paaa… nećeš imati tepih?
Jbg centralizacija svog postojanja iz realne i raznih drugih u striktno digitalnu sferu možda nije bila najpametnija stvar koju si mogao da uradiš kad su te pitali. Šta, nisu pitali?
Vidiš. Zanimljivo.
(Bolje pazi da se ne zameriš gde ne treba ako i dalje želiš tu karticu. Hahaha.
Ha.
Ha.)

Jebeš tepih.
Verovatno ionako nemaš ti tih para.
Jer, o, da, ovih dana ljudi gube poslove i gube poslove zauvek – svako ko nije robot ni tajkun ima razloga da se plaši. Jer, novembra 2020., više valjda nema nikog ko ne zna da se ova igra za mala preduzeća i nezavisne igrače zove ćao doviđenja.
Normalno, ako si i oduvan, teško da ćeš demonstrirati – kako ćeš na ulicu kad korona vlada. (Za jezičke čistunce koji vole da me čitaju – ovo malopre je retoričko pitanje, zato i nema upitnika.)

Jasno, ako ti je neki gig i zaostao, on je zgodno prešao u apstraktnu sferu. Sastanci su sastanci na zoomu, posao je posao od kuće. Saldo – manje trošiš na pantalone, ali više na pidžame; manje na parfem, više na sedative. Možda nije uputno da to konstatuješ, pa pusti mene da kažem – ne radiš više 8 sati, radiš kad god ti posao stigne.
To je često u zlo doba, ali, kako to magnati s osmehom kažu kad vole da su moderni: današnji čovek živi i radi paralelno.
Šta je da je, nećeš valjda da se žališ. Imaš posao. To je više nego što mnogi drugi mogu da se pohvale.

Pio bi. To je ono što bi radio, jasno.
Kafane međutim ne rade posle tvog zvaničnog radnog vremena. A i tad je skoro još pa dan. Nisi toliki raspad. Drugo, da bi pio, kao i jeo, moraš da jbg ne držiš masku. Što je jako kontroverzno. Imaš grižu savesti.
Već je više puta istaknuto da su „mladi koji se zabavljaju“ smrtna pretnja. Šta drugo. Pričaju glasno i smeju, pa virus skače u dalj.
(Ako si slučajno već imao koronu, to ništa ne menja. Možeš da je dobiješ još jednom. Dokazano je. Što se tiče seksa, on ti je nedeljama posle zabeleženog virusa zabranjen, jer da se ne premoriš i ne capneš. Što se tiče zagrljaja, taj prizor sad već deluje dooosta perverzno, je l ti se ne čini?)

Ukratko,
da i možeš negde, gde ćeš. I da imaš s kim, odakle ti.

(Kome ionako trebaju deca u ovakvoj situaciji? Takođe, pustimo prirodu da se oporavi.)

Jedino sigurno mesto na svetu još uvek,
27. novembra 2020.
– tvoj telefon.
Stegni ga. Tu je mir. Tu je sreća.

Ko zna dokle će i to potrajati.

…

Jbg, stvarno sam totalna teoretičarka zavere. Sigurno mislim i da je zemlja ravna ploča.

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.