Piše Maja Uzelac: EST OP

Jeste, 8. mart je prošao. Ali nije napad nego je ljubav. Ja bih da se razmisli dvaput. Molim svoje prijateljice koje se pronađu da se ne ljute. Molim muškarce da pročitaju.

…

Naslov je kao neka šifra za „estetske operacije“ jer znate, ima neke tajnosti u tome. Jeste, postoji ta priča kako je danas estetska hirurgija i ti neki mali zahvati – znate botoksići hijalurončići – prosto stvar lične higijene i valjda je glupo razglabati o tome kao što je glupo pitati nekog da li je prao zube. Ali, ako nije, onda ćeš od njega malo bežati. A ako se nije zategao, nego ostario…onda je npr. Nataša Ninković i doživeće linč, zatim odbranu&zaštitu na mrežama.

Neko je sebi dopustio da izgleda kao da ima toliko i toliko godina i lice s kojim se i rodio.
Otkud mu ta smelost?!?

S druge strane, niko ti neće reći: Vidi, radila sam ovo i ovo i ovo. Ako pitate, možda će stidljivo da se prizna, ali uvek će biti tu i neki dodatak kao opravdanje: nisam silikone, stavila sam salo iz guze/ nisam birala usta iz kataloga, radila sam prema svojima kad sam bila mlada/ znaš, ja se ložim na veštačko, ne volim taj kult prirodnosti…Jer, vidiš, jbg – tu uvek ima neke krivice.
Žena koja je kroz to prošla obično kaže da je s tim okej, ali žena koja je kroz to prošla obično nije nikad s tim okej. Ona oseća da nekako nešto tu ima što zahteva pravdanje, ali ne zato što sam ja kao protiv, a ja sam kao stroga.
Ne. Zato što joj nešto iznutra tako kaže.

Za to vreme, njenom muškarcu je najlakše da se napravi lud – to je njeno telo, ja nemam ništa s tim.
Doduše, usput ću se okrenuti za nekom devojčicom ili ću pred njom primetiti kako dobro izgleda njena koleginica: ma kao 28, a 50?!? – neću se pitati otkud to i da li je normalno, zabole me da se bavim, samo konstatujem ono što vidim.
Pa će onda ona pitati koleginicu otkud to, a koleginica će pomenuti samo malkice botoksa i ono, možda podizanje kapaka.

E sad, šta je stvar s botoksom? Divan je prvi put i drugi put i treći put je okej, a peti put već izgledaš malo kao punjena patka, mislim malkice ti je debela glava ili napeta površina.
Šta je stvar s podizanjem kapaka? Menja karakter. Daje ti osećaj da si neka zajebana prepička, a ti to nisi iznutra. Nisi rasla s tim. Ne znaš da nosiš taj teret. Ne znaš da hendluješ ono što ti taj vajb donosi.
Šta je stvar s jagodicama kad ih popuniš? Trebaju ti deblja usta. Ili već tanji nos. Zakoni harmonije. Sve je na tvom licu u nekom odnosu. A ti, ako si punjena, nisi slepa. Pa ćeš onda raditi i to.

Neke stignu do žene-mačke.
Neke su ipak sporije i suptilnije.

–

Ali da se vratimo na starenje, jer taj odvratni proces predviđen je za ljudska bića. Koja, kad smo kod odvratnosti, predstavlja jbni deo paketa. I ko god da je ikad pokušao da na svom putu zaobiđe odvratnost, ta ga je opalila iz zasede kao na rolerkousteru u parku strave. I onda srčka. Ili ludnica.
Nešto baš ekstremno.
A ovako, ako odvratnost konzumiraš malo po malo, na kašičicu, to ti je kao s otrovom – telo se navikne, glava prihvati.
To se zove život.

Ako odbiješ i „znaš ti šta radiš“ – a „sve radiš s merom, i po malo“ – i botoks i kapke i usta – jednog jutra se mooožda iii…probudiš s glavom devojčice!
Prelepo.
Misliš, eto! – Maja se zajebala, i ovo je moguće. Jer bila si mudra, imala si ukusa, brižljivo si pomalo sve na tom licu dopravljala decenijama.

Ali onda primetiš vrat i ruke starice.

A onda, za pet minuta,
shvatiš da ti organi otkazuju.

I pitaš se Kako se ovo jbno dogodilo, kako?! Msm očekivala si da živiš večno, jer to je ono što svaka devojčica očekuje, a tako i treba da bude. Devojčice ne znaju još sve o životu, i nemojte im ni reći. Ali ti…nisi devojčica. Samo ti tako lice izgleda u ogledalu.
A nesklad između onoga unutra i onoga spolja upravo će da te satre.
Proguta. Sažvaće. Ispljune.

I kažu da je Anais Nin jednom rekla tačno ovo, jer to je ono što je sebi uradila i to je ono što je, kao previše lepa i mlada stara žena, shvatila. Ali jbg ne mogu da nađem taj citat.

…S druge strane, sve je ovo jednom bilo toliko uobičajeno razmišljanje, toliko normalno, toliko prirodno…da ne mogu da se setim od koga sam ga prvo čula. Da li ga je usput bacila na sto majka, da li sam ga usvojila od kume; da li je došlo preko mora, da li je uplovilo preko planina; da li iz štampe ili sa filma…

A evo sada – sad odjednom deluje kao jedno uvredljivo sranje.
Blasfemija.
Koja isplivava s groblja anahronih verovanja samo da bi poljuljala imperiju Večne Mladosti & Lepote čiju epohu bi da truje.
Prelepih dana čarobne 2021.

___

Sad, drugi ugao.
Pa kaže: ima i ona logika po kojoj – jeste, Majo, u pravu si – bitno je ono što je unutra. Ali – ako je tako – zašto ono što je spolja ne zategnuti maksimalno, da te što manje muči i što više rasterećuje? Zašto ne dati šansu svima koji te neće primetiti ili će te prezreti tako nesavršenu – da steknu uvid u tvoju unutrašnjost, kojoj inače ne bi ni dali šansu?
Paaa
Malo zato što upumpavanja ubrizgavanja i plastične operacije nisu nešto što se dešava za sekund, u snu, već nešto čime se baviš, nešto što trpiš i od čega se oporavljaš, nešto o čemu misliš i čije efekte prejudiciraš, vagaš i razmatraš, nešto što se dešava na klinici gde je belo i jezivo, nešto što unapređuješ, od čega odustaješ pa mu se vraćaš…nešto što te okupira i menja i preuzima, nešto pod čijom okupacijom ono što je unutra posle nekog vremena više nije ono isto što je bilo unutra.
A malo i zato što taj koji neće s tobom da priča dok nisi prelepotica ne treba s tobom nikad ni da priča. I bolje je da znaš ko je to odmah, nego da saznaš tek posle.

Takođe, ima
Iii –
– još ta jedna stvar:

Lagano zaboravljaš svoje lice. Usvajaš ono koje si odabrala. Ne sećaš se načina na koji ti se izvija usna kada prezireš, niti kako ti se krivi kad si dirnuta do suza. Zaboravljaš koliko zapravo slomljeno izgledaš kad te on onako pogleda. Bolje je da nisi svesna.
Kad sve to vidiš na svom detetu, osetiš mali grč u stomaku. Manje ti je simpatično to dete jer te podseća. Guraš u zaborav svog sebe. Prihvataš tog nekog drugog, iz ogledala. Lepšeg. Mlađeg. Voliš ga kao svog. KAO svog. A opet ne skroz. Nemaš sebe, a nemaš do kraja ni njega.

Koga imaš?

(Jeste, Merilin pamtimo kako je pamtimo i pitanje da li bismo je uopšte znali da se nije iseckala do savršenstva – koliko god duhovita i čarobna i nežna da je bila; ali Merilin je umrla kad i kako je umrla, pa sad valjda je tu pitanje prioriteta: težimo ili svojoj slici ili svojoj sebi.)

__

Rekli su mi tu i tamo da sam surova.
Razumem da ovaj tekst može tako da se primi.
Ali sad, ako ga na taj način pročitaš, lako ćeš reći Ljubomorna je što nije ona ovako savršeno zategnuta i ovako preljepa bez mane kao ja.
(A zašto ono beše nije?
Paaa
– verovatno nema te pare.

Eto i odgovora.

.

Tako da ne brinem baš toliko mnogo.
Sve si rešila.
U redu je.)

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.