I tako, najzad, i sneg. Koji je pokrio breg. Deca su me podsetila zašto je to lepo. Može da se trči po planini, da se vuku sanke i da se vrišti. Od uzbuđenja, ne od nemoći. Može da se propada u mekano i da se tome smeje. Jer nije živo blato, kao što smo navikli ovih dana.
Čisto usput, simptomi produvavanja vetra kroz kosti liče na simptome omikrona. Kašalj, sevanje u glavi i u kostima. Prolazi za cca dva dana, uz brufene.
Deca su me podsetila. Kako je učiti nešto novo. Recimo, da se vozi bord.
Kako celo svoje telo prilagoditi nagibu brda. Prijateljski, ne snishodljivo, ali s poštovanjem. Kako savladati planinu i ne poginuti. Kako, malo po malo, osvojiti planinu.
Ono što bi voleo da uradiš i s drugim izazovima, onim svakodnevnim, da ti se može. Da te se ne gazi da potpišeš predaju i da pristupiš klubu. Da ti se ne daju surovi rokovi. Da te se ne gura u pokornost i u ćutanje.
Onda Kako razumeti prirodu. Kako joj se diviti. Od čega jbg možda ipak treba da odustaneš. Ako nećeš baš mnogo da se slomiš kad stigne novi Ustav. I kad se u tu prirodu iskrca Rio Tinto. Jer sigurno nisi mislio u borbu, svojim rukama.
Mi ovde, po gradovima, svi bolje držimo olovku nego vile. I najviše volimo da se izborimo na fejbucima.
Kako ukrotiti brzinu i uživati. Kako se pustiti. I imati malo vere i u kosmos. Neko unutrašnje ustrojstvo stvari. Kako zaboraviti strah i prigrliti izazov. Jer iz njega dolazi lepota.
Lepota života. Ona koje nema u četiri zida, bez vazduha, iza kompjutera.
Ne na taj način. Ne tako.
Tome nas uči ovo belo.
Ispod kog se kriju traume i nemiri.
Dok se otopi, možda nešto novo shvatimo.
Ili, alternativno – drugo belo.
Msm, bilo bi možda dovoljno jedno 61,6 kg kokaina i 219,7 kg heroina da se sve zaboravi i prihvati.
Međutim, šta reći, eto baš toliko su zaplenili u luci Ploče, direktno iz Južne Amerike. Doduše na putu ka vrlom Zapadu.
Gde je možda još više, i sve više, neophodno baaaš mnogo toga pokriti tepihom ovih dana.
Ovde U ovim krajevima siromašnim – zanimljivo, svim osim litijumom i vakcinama – a one jbg ne leče od depre –
Uvek nam ostaje bensedin. Okej,
Može i lex.
…
PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.
I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.
Bonus video – Luna park: Mesto gde mladi pitaju a odrasli ih ne čuju
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar