Kitili smo jelku.

Naša jelka izgleda kao da je 1946. Stari svet je srušen, Hitler je mrtav, uz minut ćutanja za žrtve okreće se svet novoj šansi.
I sad nećemo mrzeti nijedan narod. Nećemo ubijati ljude u gomilama i uništavati svet zbog pojedinačnih ludila. Koja su – da da – bila jbno ubedljiva. Ali sad su pobeđena. I ljudi lagano počinju da se pitaju: Kako je sve to ikada bilo moguće? Kako se dogodilo da godine prođu u ludilu? Kako je ludilo preuzelo, kako su u njemu učestvovali milioni? Da se u naučno i tehnološki naprednom dvadesetom veku ubijaju deca dovedena sa školskog časa. Da se jedan narod satre jer nekom nije simpatičan, dok se na gasne komore, logore i na genetske eksperimente gleda kao na nužno zlo.

Kako je došlo do toga da komšije potkazuju komšije? Da gomile povere čovečanstvo onim Njima, na prste prebrojivima? Da cele nacije glasaju za genocid?

_

Naša jelka je okićena kuglicama koje mogu da se slome. To je godišnja vežba nežnosti i test iz pažljivosti.
Da svako kiti jelku skupim kuglicama koje mogu lako da se slome, svet bi izgledao drugačije ovih dana.
.

Svaki put kad bih otišla bilo gde van granica naše prelepe države, pronašla bih po jedan ili dva ukrasa koji mi bude nostalgiju za vremenom koje nisam nikad ni videla. Kada nisam još bila rođena. Kad su tek u najavi bili i moji roditelji. Koji će mi sopstveno detinjstvo naknadno opisati kao skromno, ali veselo.
Koji će kasnije našu jelku uporno kititi tim starinskim ukrasima, koji u mom detinjstvu već počinju da izlaze iz mode. Biće na svetu lako i brzo zamenjeni plastičnim. Koji se presijavaju skroz drugačije, ali u pitanju su u tom času savremeni materijali i metode.

Što je samim tim onda valjda okej.

—
Sutra je 2022.

Planeta se davi pod plastikom.
A tim polimerima u našem kraju uskoro će se pridružiti i laki metali.
.

Od litijuma se ne prave kuglice.
Ali zato se prave pare. Za one kojima nikad nije dosta.

A mladima po sto evra.
A starima po dvadeset hiljada.
Njihovih ličnih para.
Unapred.

.
Da ćute i zaborave budućnost.
Jer sadašnjost je ionako sve što imaju.

.

U svojoj zemlji pronašla sam pred Novu godinu dva ukrasa koje je moguće slomiti.
Jedan je polovina jabuke. Drugi polovina kruške.

Na struku se ne oslanjam.
Ima je razne. S diplomama, lažnih diplomama, s mozgom i bez njega.

Više polažem u znakove na putu ovih dana.

Pa kažem
Ima nade.
Samo je treba spaziti i zgrabiti.

Ali

Jako nežno. I jako pažljivo.
.

Pa…
Srećna nam Nova godina.

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.