Aerodrom je prvo mesto susreta s jednom zemljom. Mnogo očiglednije nego kada kopnom pređeš negde, pa je pitanje u vazduhu samo hoće li ti trkeljisati prtljag na carini, dok pejzaž ostaje neko vreme još svakako isti. (Nisam plaćena za ovu reklamu, ali kako da svima željnim zabave ovom prilikom ne preporučim instagram profil @carina_srbije čiji kopirajter iz ovih stopa da ode i da pokori srpski advertajzing.)

Što se aviona tiče, to je jedna sasvim druga priča.

Leteo nikad ili svaki dan, i dalje suštinski, iz stomaka, fizički, nikad nisi prevazišao svest o čudu onog što se dešava. Nisi ptica, a jbt prolaziš kroz oblake. Iz visine sagledaš predele kojima stižeš, prizori lagano te nose k novoj priči.

A njen predstavnik, prvi vesnik, simbol – to je aerodrom. Pista, koju avion dodirne manje ili više nežno, a zatim se – onih dana, ko se seća – začuje tapšanje. Pista po kojoj avion zatim krene da rula praćen smehom ovog rituala i ponekim uzdahom olakšanja. Ali odmah potom i zgrada, zgrada koja te prima i kaže npr.: Mi smo jedna razvijena, estetski napredna kultura, naseljena dobronamernim ljudima koji ti žele dobro.

A na aerodromu Nikola Tesla, ranije poznatom samo kao Surčin, u osvit 2022. godine 21. veka – zgrada koja kaže: Jebem ti mater da ti jebem. Što si dolazio, ko te uopšte i zvao, koji ti kurac bio?
Jer, U SAMOJ ZGRADI, surov vetar ti ovih januarskih dana duva direktno kroz kosti. Što je i normalno, jer prozora nema. Nema, jer deo zgrade se valjda baš popravlja. Msm, jeste, mora. Plafon prokišnjava. Zbog čega su tu kofe.

Kofe! U koje kaplje voda sa stropa, oko i na pokretnim stepenicama koje vode sa check-ina na sletanje tj. izlaz sa leta.

Ko se seća dana kad su nas na pasoškoj kontroli službenici po povratku u zemlju otpuštali rečenicom „Dobrodošli kući“? Ko se seća radosti jer dobrodošao se i osećaš. Ko se seća tvista u kom je, devedesetih, ta rečenica počela da zvuči kao ironija, sarkazam, a zatim i cinizam? Ko se seća, ipak, jedne čudne male tuge kad je ta rečenica prosto…ukinuta? Verovatno kao smešna ili anahrona. Neko je došao i rekao: „E, majke ti daj da oslobodimo jadne ljude ove bizarne dužnosti“ – baca mi se pegla kad čujem ovo sranje, dok me s prvim korakom u rodnu zemlju panduri apse, vlast laže, u moje ime ubija, itd…

Dakle, potpuno razumem. I da sam bila na mestu nekog ko je kopirajt aerodromski propisivao, verovatno učinila bih tih dana isto. A opet…

Opet bih svašta dala za tu repliku danas. Kad sve više i sve gore SVE govori protiv nje sa svih strana. Ali bila bi – valjda kao neka mala nada. Neki podsetnik na trenutak u vremenu kad je zvučala normalno i na mestu. Neki bljesak dobre volje u mraku, bar za nas ovdašnje. Kad za ostale već nema bukvalno ničeg.

Dok pored čuje se
kap
kap
kap

U kofu.
Na aerodromu.

Ispred kog su skele i mreže blatnjavog lavirinta, sa kog da izađeš ti je neophodna, ali ne i dovoljna, mapa. Ali te zato čekaju taksisti lopovi. Poštenima je zabranjen prilaz.
Koji nosi ime najvećeg – okej jednog od najvećih sprskih sinova…itd.
–

A dok drugi od njih npr., eto, na aerodromu na drugom kraju sveta, u isto vreme doživljava neprijatnosti ( i to na sveti srpski BOŽIĆ!) koje srpski mediji, kao i srpski predsednik, tradicionalno vole da zovu (na srpskom) TEROR-HOROR-MALTRETIRANJE-SKANDAL-DRAMA.

(A koje, baj d vej, ne vidim kako je Novak tačno zaslužio, kako god se jbno zvalo.)

–

Ali, da –
Isti ljudi od čije dobre volje zavisi kako će se osećati SVAKO ko na aerodrom ove zemlje – Srbije – blagoizvoli zagaziti – nisu ljudi čiji bol u srcu, podrška i razumevanje se očekuje spram dočeka Srba na bilo kom drugom mestu na svetu.

Ne.
Dok ne dočekaju ikog, prvo nas, svoje – u Beogradu – poluljudski
– nek odjebu.

.

Ima ko da teši Novaka.
A da za to ne traži glasove.

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.

Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.

Bonus video: Maja Uzelac