Podeli:
Foto:Nemanja Špoljarić

Rođen sam 1971. godine. Dakle, punoletan sam postao 1989. a mislim da su prvi izbori na kojima sam mogao da glasam bili i prvi višestranački izbori u Srbiji, u decembru 1990. godine.

Ne mogu da se setim da li sam ih baš jedva čekao, ali sećam se da sam mislio da je to nešto važno. Znao sam tačno za koga bih da glasam, nisam morao nikoga da pitam. Otac i majka su bili zadovoljni što uopšte mislim na izbore, a za koga bih i da li ću da glasam, to su mi rekli da je moja stvar. Od tada je bilo dosta izbora, na skoro sve sam izlazio, mada sam neke i bojkotovao, ali uvek sam tačno znao zašto glasam ili ne glasam, i ako glasam, zašto za tog nekog glasam. Odnosio sam se prema svom biračkom pravu kao da ga jedini ja imam, kao da se samo ja pitam, i tako planiram da se odnosim i ubuduće.

Na moje političko opredeljenje pred te prve izbore valjda je uticao sav moj dotadašnji život, a naročito knjige koje sam pročitao. Mislim da sam u prvih dvadeset godina života pročitao isto koliko i u sledećih dvadeset osam, odnosno do danas. Možda samo imam takav utisak, ali mnogo sam čitao kroz celu osnovnu i srednju školu. Svakako sam pročitao sve što je napisao Borislav Pekić, koji je nesumnjivo čovek na čije se reči, od kako sam pročitao prve redove “Atlantide” pa do danas, lako oslanjam. Taj čovek mi je pomogao u životu. Prvo, mnogo sam se nauživao čitajući knjige koje je napisao i iz njih naučio pola sveta, a drugo, učvrstio je moje, još u ranom detinjstvu stečeno, strahopoštovanje prema pisanju.

Dakle, na mojim prvim izborima odluka je bila očigledna i jedina moguća. Posle toga je počeo rat i dešavalo se sve što se dešavalo, Borilsav Pekić je umro, i stvari su se za mene, bar što se tiče glasanja, zakomplikovale. Ipak, imao sam i olakšavajuće okolnosti. Otac mi je radio u “Politici”, a majka u Radio Beogradu, pa smo po prirodi stvari u kući imali sve novine koje su izlazile. Tako je u jednom trenutku u kući počeo da se pojavljuje i nedeljnik “Vreme”, i u njemu tekstovi Stojana Cerovića. Nisam ga sam pronašao, sećam se da mi je majka skrenula pažnju na njega. Rekla mi je – Vidi šta piše ovaj tip – isto kao što mi je u ruke dala “Atlantidu”, prvi album “Depeche Mode” i razne druge stvari.

Od tada, pa da njegove smrti, malo koji njegov tekst sam propustio da pročitam, a one koje jesam, pročitao sam kasnije, u zbirkama ili arhivama na internetu. Onima koji znaju ko je Stojan Cerović nema potrebe da ga predstavljam, a ako ima onih koji ne znaju, lako će saznati, ako ih zanima. Od njega sam učio da sagledavam stvarnost na način koji mi je bio razumljiv. Njegova logika, preciznost u imenovanju događaja i situacija, oštrina i odmerenost u zaključivanju, njegova gotovo svemoć u odvajanju važnog od nevažnog, fascinirale su me. Njegove tekstove dočekivao sam s ushićenjem, njegove analize stvarnosti prihvatao sam kao svoje. Nisam mu odmah slepo poverovao, mada sam odmah bio zaveden. Ipak, bio sam uporan u traženju nedoslednosti ili subjektivnosti u meri koja bi mi smetala, ali vrlo brzo sam mu se prepustio. Našao sam nekoga ko je toliko obrazovaniji, posvećeniji, veštiji od mene u razumevanju sveta koji nas okružuje, i nekoga ko mi je na tako nenametljiv i elegantan način objašnjavao ono što me je zanimalo. I ne mislim samo na političke analize. Voleo sam i tekstove koje je povremeno objavljivao u rubrici – Vreme uživanja.

To je tip koji kaže da je jednom sedeo s društvom, nagde na obali kod Herceg Novog, i da su jedan sat slušali nekog slavuja kako peva. Ovako kaže – Bilo je neopisivo. Taj se zavitlavao beskrajno, inventivno, tako da smo se glasno smejali, kao da nam neko priča najbolje viceve. – Onda, sećam se teksta o nekom filmu koji je gledao na Festu. Film mu se nije dopao i ocrneo ga je najstrašnije, koristio je i teške reči, ali to je kod njega meni uvek delovalo nekako dečački simpatično, nikad zlonamerno. Možda je to samo moj utisak, ali to je moj utisak. Osim toga, pišući o tom filmu, pre deset ili petnaest godina, lako je u dva pasusa napisao o Evropskoj uniji ono za šta su i danas nekima potrebne stotine stranica, ako bi im i to bilo dovoljno.

Tako se ispostavilo da kad sam izgubio Pekića, dobio sam Cerovića. Ipak, i Cerović je umro, a ja i dalje živim i izbori se i dalje održavaju, što znači da i dalje treba da donosim određene odluke. Pokušavao sam s pitanjima tipa – Šta bi na ovo rekao Cerović? – ili – Šta bi Cerović uradio da je na mom mestu? – ali od toga nema vajde, a izbori kucaju na vrata. Onda sam se latio ponovnog čitanja njegovih tekstova. Nasumice sam ih birao, i tražio delove primenjive na sadašnjost. Evo samo nekoliko citata, mada sam mogao i cele tekstove da prekopiram, jer uglavnom samo imena treba promeniti, a u nekim slučajevima ni imena, ali ako vas zanimaju njegovi tekstovi, a ja vam toplo preporučujem da vas zanimaju, naći ćete ih i sami. Računajte da najmlađi citat može da bude iz 2005. godine.

“Sve donedavno Beograd je dobro podnosio ljude svih vrsta. Moglo se računati ne samo da se ovde čovek može skloniti nego da će u svom krugu biti dobro primljen, da su mu mnoga vrata otvorena, da se ne mora uvek držati vladajućeg čaršijskog ukusa koji je uvek postojao. Ali, moglo se pristojno opstati i u manjini. U tom pogledu Beograd se još dobro drži, ali se brzo smanjuje. Sve je bolje biti u većini i sve teže u manjini. Ako bi se ovim smerom moglo ići do kraja, Beograd bi postao mala, nezanimljiva i beznačajna varoš.”

“Što se tiče medija… njihov prvi samooslobađajući gest bio je napuštanje robovanja profesionalnim standardima. Umesto proveravanja podataka, navoda i izvora – puna pesnička sloboda. Pridevima je naglo skočila cena i još se održava na visini, iako se brzo pokazalo da je repertoar prilično ograničen. Najveći profesionalni podvig sastoji se u nalaženju neke nove žestoke reči koja još nije potrošena. Orgija slobode ne može se okončati drugačije osim terorom, i u tom pogledu budućnost Srbije nije nimalo neizvesna, bez obzira na njene buduće granice.”

“Kada su u pitanju granice vlasti, Srbija nikada nije bila slepo odana pisanom zakonu, ali danas je to manje nego ikada. Od kada je pristao na demokratske forme, ovaj režim je sve učinio da iskompromituje stranke, izvore, kampanje, skupštinu, ustav, zakone, a sada i sud. Tri vrste vlasti tako su se uspešno razdvojile, da su dve sasvim nestale, a ostala je samo policija. Ispalo je da onaj ko se pozove na zakon i sud samo priznaje da je nemoćan i unapred poražen. To se već događalo u raznim vrstama tiranije, ali retko kada šefu države i predsedniku vlade.”

“U suštini, za većinu današnjih političara crkva je deo obavezne, rutinske demagogije, a ono čime se stvarno bave nema mnogo veze s bilo kakvom duhovnošću. Kad god se pozovu na Boga ili kakve moralne imperative, deluju krajnje sumnjivo, licemerno i kao da smeraju kakvu krupnu prljavštinu.”

“U civilizovanim odnosima među ljudima, čak i među političarima, postoje granice koje se ne prelaze. Ako se pređu, povratka nema. Međutim, iz nekog razloga, u Srbiji se dosta često događaju upravo takve moralne vratolomije. Političari jedni druge nazovu kriminalcima, lopovima, lažovima, fašistima, zatim se lepo izmire, razmene komplimente, počnu da sarađuju, pa onda sve ispočetka.”

Tako je, između ostalog, govorio Stojan Cerović, a ja i dalje ne znam šta ću u nedelju, i pitam se – Koliko nam je Stojana Cerovića potrebno, po glavi stanovnika, da bismo uradili nešto pametno?

Komentari

Vaš komentar