Piše Ivan Tokin: Sreda subota

U to vreme ne javljam se na nepoznate brojeve. Odmah sam zaboravio na prvi poziv, a onda se desio drugi, na koji se opet nisam javio, kao što već znate, ali sam obratio pažnju na to odakle me zovu. Pisalo je – Šefild, Engleska, Ujedinjeno Kraljevstvo.To je već bilo nešto. Nisu me zvali iz Gruzije, iz Kazahstana, iz Kine, nisu ni iz Moldavije, zvali su me iz Ujedinjenog Kraljevstva. NIje mi bilo žao što se nisam javio, mada sam hteo da odgovorim na poziv, da vidim ko me to traži. Bio sam skoro siguran da neko hoće da mi otme pare, na neki meni nepoznat način, pa ipak, zamalo da pozovem da proverim. Nisam. To je bila sreda.Sledeći put pozvali su me odmah u subotu. Pa onda u sredu, pa opet u subotu, i nisu prestali, stalno me zovu sredom i subotom, po dva puta u razmaku od tri minuta. Sredom znate kad zovu, a subotom ću evo sad da vam kažem. U 8:24 i 8:27. Nema promašaja, zovu me sredom i subotom, u ta vremena, i ja se ne javljam. Javio sam se samo jednom, to je bila subota 5. mart. Ta subota je došla posle petka, kao i svaka subota.Zašto sam se javio? Zato što se u petak pre te subote desila proslava jednog rođendana kojoj smo porodično prisustvovali, ja nisam morao da vozim i to je za posledicu imalo moje pijanstvo, napio sam se kao car, uživao sam, žena je nekoliko puta pokušala da me zauzda ali bio sam nepobediv, šarmirao sam je beskrupulozno, a ni ona se nije mnogo branila. Stigli smo kući bezbedno s usnulim detetom u rukama i onda je došlo jutro i poziv iz Šefilda. Prvi je prošao neprimećeno ali na drugi sam odgovorio. Javio sam se na italijanskom, rekao sam – Pronto – da ne bude da sam lud za Englezima, kao što jesam. Mogu da vam kažem i šta mi je bilo u glavi u tim trenucima. Nisam zaboravio na te pozive pa se mamuran slučajno javio, javio sam se namerno, prkosno, italijanski, jer mi se tako prohtelo u tom trenutku.Niko mi nije odgovorio, duvao je vetar s druge strane, i kao da je neko teško disao. Uspeo sam da prekinem vezu kad sam poželeo, što mi je bilo važno zbog računa. Od tada, pa sve do sada, dok vam ovo pišem, ništa se nije promenilo, sredom i subotom me zovu iz Šefilda. To je sad već skoro dva meseca.Ja kad pomislim na Engleze prvo mi padne na pamet engleska kraljica, pa Robi Fauler, pa Šekspir, Milton i Harold Pinter, pa Vini Džons, pa Dejvid Bekam, i onda redom, Monti Pajtoni, Kit Ričards, Pol Makartni i Lejdi Di. Neki od njih ne mogu da me zovu, a za ove ostale se nikad ne zna, jer čovek dok je živ može da se nađe u Šefildu i da pozove baš mene. Jasno mi je da iz Šefilda ne mora da me zove Englez, nego može bilo ko, ali jasno mi je i da ja imam prava da biram kako ću da suzim potragu, kad sam već odlučio da potraga postoji. Ne poznajem nikoga ko živi u Šefildu. Niko koga poznajem nije mi se nikad pohvalio da je bio u Šefildu. Jedino znam za fudbalske klubove koji postoje tamo. Šefild Junajted i Šefild Vendzdej.

Junajted sam odmah izbacio jer je prvi poziv bio u sredu. To je bar bilo lako. Vendzdej igra u prvoj ligi, našao sam ih odmah, to je treća liga po redu, ima premijer, pa čempionšip i onda prva, e tu je Šefild Vendzdej. Bilo mi je odmah jasno da me ne zovu oni, i samo sam hteo to sebi da dokažem, da ih eliminišem, da mogu dalje da istražujem.Međutim. Ispostavilo se, prema mojim nalazima, da su zvali sredom samo da mi bude jasno da su Vendzdej, a subotom pred utakmicu ko će ga znati, prosto su zvali. Proverio sam datume i rezultate, jedini put kad sam se javio, izgubili su. Svih ostalih puta kad se nisam javio, ili nerešeno ili pobeda. Evo ne mako se, sreda subota, ljudi ne umeju da izgube kad im se ne javim na telefon.Nisam uzeo zdravo za gotovo činjenicu da me zove Šefild Vendzdej, nisam ja tamo neki ludak. Jutros sam bio na Kaleniću, po kiši, i pitao sam onog Crnca što svira saksofon na jednom od ulaza iz Maksima Gorkog, pitao sam ga da nije on možda iz Šefilda, kaže nije, da me ne zove on možda, iz rominga, ne zove. Ako nije on, nema ko drugi da budeSad u subotu gostuju u Milton Kejnsu.