Vlasnik izdavačke kuće „Lom“ u intervjuu za Nova.rs priča kako ga je opljačkao agent Bukovskog, zašto smatra da je naša publika intelektualna, ali u negativnom smislu, otkriva veliki spisak odličnih knjiga koje se ne prodaju i objašnjava zašto je mnogo bolji naslov „Lovac u žitu“ nego „Lovac u raži“.
Flavio Rigonat (Rijeka, 1951) je vlasnik kultne beogradske izdavačke kuće „Lom” koja je najpoznatija po delima Bukovskog, Selindžera, Fantea, Selina, Hamsuna, Bernharda, Bolanja, Milene Marković, pisaca koji su u književnost doneli nešto drugačije poglede na svet. I Flavio je drugačiji. Završio je prava, i 15 godina je radio kao advokat. Međutim, pratio je svoj osećaj koji ga je ipak odveo ka knjigama i ka nesigurnom poslu izdavaštva i prevođenja. Dobitnik je nagrade “Mihailo Đorđević” za najbolji prevod književne proze sa engleskog jezika za 2011/2012, za prevod dela Rejmonda Karvera “Odakle zovem”. Važi za jednog od najboljih poznavalaca engleskog jezika u Srbiji.
Čestitamo na NIN-ovoj nagradi za “Decu” Milene Marković u izdanju „Lom-a“. Rekli ste nedavno da je roman “Deca” savremeni klasik, nešto kao “Kad su cvetale tikve” Dragoslava Mihailovića. Stiče se utisak u javnosti da davno neka domaća knjiga nije bila ovako važna. Da li ste to osetili čim ste je pročitali?
– Fragment “Dece” objavljen je ranije, i odmah sam znao da Milena piše knjigu koja će izazvati veliku pažnju i postati jedna od retkih knjiga u generaciji (pa i među romanima koji su dobili NIN-ovu nagradu), koja će se uvek ponovo objavljivati, jer će uvek imati novu i novu publiku. To je jedna u sto hiljada knjiga.
Vi ste Milenin izdavač od samog početka, kako ste je sve ove godine vezali za sebe?
– Milenu znam još kad je bila mala, ona mene zove „brat“, kao rođeni smo, i ničim je nisam vezivao, prosto sam objavio prvu njenu knjigu „Pas koji je pojo sunce“, a onda redom i ostale. Munjevito je postala kultni pisac. Više je ona dala meni nego ja njoj.
Krenuli ste 1989. kao izdavačka kuća „Haos”, od 1996. ste „Lom”. Sve zajedno 33 godine u izdavaštvu. Da li ste se nekad pokajali što ste napustili advokaturu?
– Advokatura je vrlo dinamičan posao, bar onako kako sam ja radio, ali uzima previše vremena, svaki dan. U advokaturi upoznaš mnogo više ljudi, ako to želiš. Biti izdavač, ovako kako ja to radim, prilično je samotnjačka profesija.
Sećate li se prve knjige koju ste objavili?
– Prva knjiga bila je „Šekspir nikada ovo nije radio“, 1989. godine. Moj kum je išao u Minhen da proda neke slike, pa sam pošao s njim i tamo upoznao nemačkog agenta Bukovskog za Evropu, koji mi je prodao prava za knjigu, odnosno uzeo novac, a ugovor nikad nisam dobio, samo priznanicu. Taj prevarant je posle završio negde na Karibima, kad je ošišao čitavo stado ovaca kakva sam bio i ja. Našao sam štampara, meni legendarnog Perišu s Julinog brda, koji me je odmah pitao koliki tiraž hoću da mi naštampa. Rekao sam 500. Onda mi je pokazao kamaru papira do plafona i rekao: „Bolje da iskoristimo sav ovaj papir, prodaće se to, velika je Juga“. Kad sam pitao koliko je knjiga u toj kamari, rekao je „Deset hiljada“. Pristao sam. Onda je Periša rekao: „Hajde da radimo zajedno“. „Šta?“ pitao sam. „Uzećemo kancelariju“, rekao je, „imaćemo svaki svoj sto i svoj telefon.“ „I šta onda?“ pitao sam. „Pa bićemo direktori“, rekao je Periša. „Imaš li deset hiljada maraka za početak?“ pitao je. „Nemam“, rekao sam. Ubrzo su mu srušili štampariju a nije mi ni dovršio knjigu.
Prepoznatljivi ste u javnosti i kao sjajan prevodilac sa engleskog. Približili ste ljudima mnoge značajne pisce svojim savremenim prevodom. Bukovski, Fante, Selindžer… Čitave generacije su odrastale na tim knjigama. Želeli ste da svojim prevodom modernizujete taj sleng, unesete život i preciznost uličnog govora?
– Stalno se priča o slengu, žargonu, ali to su veliki pisci, i oni ne pišu žargonom. To su tri pisca koji pišu vrlo čistim i jednostavnim govornim jezikom. Selindžerov junak, Holden Kolfild, u romanu „Lovac u žitu“ govori svoju priču svojim jezikom adolescenta, ali nije to žargon – to je način njegovog izražavanja, on ima svoje uzrečice i određene reči koje opsesivno ponavlja, što daje autentičnost. To je američki govorni jezik, jezik mladih ljudi, ali nije to nikakav žargon, nikakav šatrovački jezik, kako ga je Dragoslav Andrić preveo u svom „Lovcu u raži“ i tako upropastio jednu genijalnu knjigu, verovatno najbolji roman ikad napisan u Americi.
Isto važi za Bukovskog, pogotovo za Fantea. Likovi u dijalozima govore onako kako se govori – nema tu ničeg knjiškog, i ništa nije nategnuto, nije to nikakav „sleng“ – ponavljam, velikim piscima je to sasvim nepotrebno – tako piše Dostojevski (nažalost, retki su moderni prevodi u kojima možemo u potpunosti to da osetimo), tako piše Hamsun, tako piše Selin, Dovlatov. . . Kad čitamo roman „Kad su cvetale tikve“, nije to nikakav sleng, nema tu ni š od šatrovačkog, to je čist i lep govorni jezik mladih ljudi koji su tada, pedesetih godina XX veka, živeli u Beogradu, na Dušanovcu, i to je naš „Lovac u žitu“, naš veliki moderni roman, napisan tim jednostavnim, prozračnim stilom čoveka koji govori svoju priču. Odličan primer takvog stila Puškinova „Kapetanova kći“, ali drugi put o tome. . . Ponekad mislim da je većina naših prevodilaca bila udaljena od ulice, od govornog jezika, pa su zato mnogi prevodi nekako knjiški. Ja sam poprilično izlazio, upoznao sam raznorazne ljude, i tada jezik uđe u čoveka i ostane.
Od stranih autora tu su još i vaši prepoznatljivi pisci, kao što su na primer Bolanjo i Tomas Bernhard. Da li ste zadovoljni odjekom na tu vrstu literature?
– Bernhard je kod nas bio pomalo zanemaren i njegovo „oživljavanje“ je u potpunosti uspelo. Za to moram da zahvalim Bojani Denić koja mi je predložila da objavim njen prevod knjige „Gete na samrti“, a zatim i knjige „Moje nagrade“ i „Seča šume“, koje do tada nisu bile prevedene ni objavljene. To je bio okidač da objavim i odlične stare prevode romana „Gubitnik“ i „Beton“, a zatim je Sanja Karanović odradila ogroman posao svojim izvanrednim prevodima „Korekture“, „Krečane“, „Vitgenštajnovog nećaka“, „Starih majstora“, „Poremećaja“ i drugih Bernhardovih knjiga koje smo objavili. Postoji i dalje predrasuda da je Bernhard „težak pisac“, uglavnom zato što sve piše u jednom pasusu, često u dugim rečenicama, ali nije tako. Kad je prevod loš, naravno da to u velikoj meri otežava (pa i ogadi) čitanje svake knjige, a pogotovo Bernharda. Ali u dobrom prevodu veoma ga je lako čitati, jer ima ritam koji vuče čitaoca.
Bernhard ima svoju publiku ovde, mada prilično malu. I Bolanjo ima svoju publiku, ali još manju, tako da se njegove knjige jako sporo prodaju, mada ga danas smatraju za najuticajnijeg pisca sa španskog govornog područja u poslednje dve decenije. Ove godine smo objavili još dva njegova romana, tako da su tu, pored već kultnih „Divljih detektiva“, još i „Čile noću“, „Amajlija“ i „Lumpen-novela“, kao i antologija kratkih priča „Jedna književna avantura“.
Ovde bih spomenuo i Sergeja Dovlatova, koji je danas jedan od najpoznatijih ruskih autora u svetu. Objavili smo dvanaest njegovih knjiga u novom prevodu i to je mnogo značilo da konačno zaživi u Srbiji. Tu je i Hamsun, desetak njegovih romana, ne zna se koji je bolji, uglavnom u novim prevodima.
Od naših autora posebno mi je drago što sam objavio Marka Tomaša i Roberta Perišića, veliki su to pisci ovde. Marko je postao poznat jer često dođe u Beograd, a Robert nije, jer vrlo retko dođe ovamo, a kad nisi prisutan kao da te nema. Ali ko je čitao „Naš čovek na terenu“ i „Područje bez signala“ jasno mu je da je on u samom vrhu evropske književne scene.
Šta vam je bilo važno kao izdavaču kod biranja knjiga i pisaca? Stiče se utisak da ste uvek bili percipirani kao andergraund izdavačka kuća uz povremene izlete u popularnu literaturu da bi se opstali na tržištu.
– Nije to andergraund. Objavio sam (u početku, kao Haos) neke moje prevode Bukovskog, tj. izbore iz njegove poezije i kratke priče, zatim izbor iz Kafkinih dnevnika i prepiske, izbor iz Tolstojevih dnevnika, Lotreamona, novi prevod „Lovca u žitu“ – ne bih rekao da je to andergraund, više čista književnost. Dobro, radio sam stripove Roberta Kramba i Gilberta Šeltona, uživao sam u tome, to jeste andergraund, a što se tiče popularnog, to je bilo „Buđenje“ De Mela (mada je kompleksna priča kako je ta knjiga objavljena), dok je, recimo, „Tibetanska knjiga života i smrti“ već nešto deseto, a pogotovo Selinovo „Putovanje na kraj noći“, koje niko nije kupovao, i prvih nekoliko godina to je bilo „kamenje“ koje se ne kotrlja, nego sam ga prenosio, kao Sizif, iz jednog improvizovanog magacina u drugi, bar deset puta. . . Bio sam, više od svega, fizikalac u ovom poslu.
Bili ste izdavač dugo godina i Srđanu Valjareviću. Kakva je bila saradnja sa njim, pretpostavljamo prijateljska?
– I sad se družimo, prošetamo, pa sednemo negde, Srđan je neprevaziđeni ulični hodač, ko je čitao zna. Mislim da smo prijatelji, a nemam ih mnogo. Izuzetno mi je drago što sam objavio šest njegovih knjiga. Kada je prešao u „Lom“, imao je već popularne knjige „Komo“ i „Dnevnik druge zime“, i bilo mi je čudno što njegova prethodna izdavačka kuća nije obnovila prve njegove knjige „List na korici hleba“ i „Ljudi za stolom“, pa je to, srećom, ostalo meni.
Koji je vaš najveći promašaj kao izdavača?
– O velikim promašajima se ne može govoriti, jer to nikad nisu veliki tiraži. Ali činjenica je da sam objavio bar dvadeset odličnih knjiga koje uopšte nisu doprle do čitalaca. Eno ih stoje jadne u magacinu, deceniju-dve. To su pretežno romani naših pisaca, recimo „Stari je opet pijan“ slovenačkog pisca Dušana Čatera, ili „Odlično je baviti se kriminalom“ Nenada Stipanića, pa npr. ljubavni roman s neobičnim zapletom, iz vizura četiri glavna lika: „Zavođenje“ Vojislava Todorovića, gde je svako ko je pročitao rukopis (npr. Vladimir Kecmanović, Srđan Dragojević) rekao da će se knjiga prodati bar u deset hiljada primeraka (srećom, štampali smo samo 500), a nismo prodali ni sto. Mislim da je autor pogrešio što nije pokušao prvo u Laguni, ali nisam siguran da je tada postojala. Tu je i roman „Belo-crveno“ mlade poljske književnice Dorote Maslovske, pisca-vunderkinda (napisala ga je u 18. godini), u Poljskoj je prodato bar pola miliona primeraka te knjige, a kod nas stotinak.
Žao mi je i za izvanredan roman „Venerina delta“ italijanskog pisca Sandra Zanota, koji od početka ne ide, kao i većina knjiga pisaca nepoznatih široj publici, a isto tako i za Kazanovu – uradio sam izbor iz njegovih memoara (koji u celini imaju oko 2000 stranica, prilično veliki posao taj izbor), ali ne prodaje se. Mislim da je naša čitalačka publika konzervativna i da očekuje kod njega neke opscenosti, kojih apsolutno nema, to je fascinantno štivo. Primetio sam da erotska, avanturistička i noar literatura uopšte ne prolazi. Imamo prilično intelektualnu čitalačku publiku, u negativnom smislu. Ili samo žene kupuju knjige. Jedan potpuno sumanuti avanturistički roman „Lolomai“ uopšte nema čitaoce. 500 primeraka prodavalo se 13 godina a poklonio sam bar 50.
A šta je ono što je super prošlo, a da niste to očekivali?
– Ima dosta knjiga za koje nisam očekivao da će se dobro prodavati, i to su uglavnom klasici, u novom prevodu ili u redigovanom – recimo Stendal, Flober, Dostojevski, Gogolj, Kafka – moji omiljeni pisci – jer tih knjiga ima svuda, ne samo u bibliotekama, već i u izdanjima drugih izdavačkih kuća. To je nešto što me zaista raduje. Dobro, preveo sam pre godinu dana i objavio knjigu od koje ništa nisam očekivao i ništa se nije ni prodalo – jedan kultni drukčiji krimi-roman – sav u dijalozima, iz kojih sve saznajemo – „Kogenov zanat“ Džordža V. Higinsa (Kogen je plaćeni ubica), po kojem je pre desetak godina snimljen film „Ubij ih nežno“ (Killin’ them softly) sa Bred Pitom u ulozi ubice. Mislim da sam pristojno odradio tu knjigu, jer je većina tih krimi-romana prilično traljavo prevođena.
Bora Ćosić je jedan od važnijih vaših autora poslednjih godina. Kako ste sa njim napravili saradnju?
– Moj saradnik, naš poznati aforističar Momčilo Mihajlović, skrenuo mi je pažnju još pre 20 godina na „Ulogu moje porodice“, da dugo nije obnovljena, i odatle je krenulo. Bora Ćosić je prebacio devedesetu, a i dalje izvanredno piše. Najnoviji roman „Bergotova udovica“ to svakako potvrđuje i svima ga preporučujem, kako onima koji su čitali Boru Čosića, tako i onima koji nisu.
Da li je Svetozar Vlajković, legenda Čubure, potcenjen pisac i zašto je to tako? Vi ste ga takođe objavljivali.
– Nema mnogo pravih “beogradskih pisaca”, a Svetozar Vlajković je ta retka ptica čije smo romane čitali u mladosti, od “Šume čudnovate” i “Čubure, negde u Kaliforniji”. Rođen je u jednom dvorištancetu na Čuburi, i tu je proveo čitav svoj život. Objavio sam dva njegova ljubavna romana: „Sanja“ i „Karlote“, u kojima su ženski likovi oni oko kojih se vrti cela priča. Njegova je poetika čudesna, Tozi je predivan čovek, moram da ga obiđem ovih dana. Potcenjen jeste, ali mnogo je naših pisaca iz prošlog, XX veka, prosto zbrisano sa scene, niko ih više ne čita. A Svetozar ipak i dalje objavljuje, mada je i njemu blizu devedeset.
Šta novo preporučujete od vaših domaćih autora?
– Pre svega bih preporučio nekoliko romana koji su potpuno promakli pažnji čitalaca (i književnoj kritici, koja se danas, s retkim izuzecima, svela na marketing izdavačkih kuća). Tu je, recimo, izuzetan roman o mladim ljudima u Beogradu devedesetih “Od 13 do 18 (Lektira za osnovnu školu)” jedinom delu koji je napisao Aleksandar Rašić, koji je rano umro.
Zatim je tu „Paranoja u Nju Delhiju“ mlade autorke Ive Vrtarić, roman o jednom putovanju koje junakinju vodi pravo u propast. Ne mogu da zaobiđem Snežanu Andrejević i njen jedinstveni roman „Životu je najteže“, knjigu koja će vremenom dobiti svoje mesto u istoriji naše književnosti kao jedno od najboljih dela o vremenu devedesetih. Tu je i roman „Sabrina“, Milana Mitrovića, autentična priča iz Beograda osamdesetih, s gotovo filmskom radnjom i izuzetnim ženskim likom striptizete Sabrine. Nedavno smo objavili veoma zanimljivu zbirku poezije mlade slovenačke pesnikinje Katje Gorečan, „Jadi mlade Hane“.
Možemo li da očekujemo neke nove interesantne prevode?
– Objavićemo prevod integralne verzije Beketovog romana „Mersije i Kamije“, koji anticipira čuveni komad „Čekajući Godoa“, kao i dve knjige Serena Kirkegora, a iz štampe izlazi Kavfijeva zbirka pesama „Čekajući varvare“.
Večita je dilema da li je bolji prevod Dragoslava Andrića naslova Selindžerovog remek-dela, “Lovac u raži” ili vaš “Lovac u žitu”? Zašto ipak žito?
– Naslov „Lovac u žitu“ nije moj. To je naslov prvog prevoda Nikole Kršića iz 1958. Dragoslav Andrić kao da je pošto-poto hteo da se njegov prevod razlikuje od Kršićevog. Bez ikakve potrebe. Mislim da nije razumeo knjigu ni njen naslov, tj. nema tu nikakve ljubavi prema delu koje prevodi. Ono mu je poslužilo kao zamorče da na njemu primeni svoj Rečnik žargona. Čitav taj prevod rogobatan je kao i sam naslov. Morao sam da prevedem ponovo knjigu da bih je objavio. U romanu ima taj deo kad junak govori o „polju žita“, gde on stoji na ivici ambisa. „Žito“ je tu poetski termin (kao ono „talasaju se polja žita“, a ne polja raži, ječma, ovsa i slično). Tačno je da „rye“ u naslovu bukvalno znači „raž“ (čak podseća na naš termin), ali ta reč „rye“ funkcioniše na engleskom kao kod nas reč „žito“ (valjda zato što je raž tamo najpopularnija žitarica, od koje prave viski, dok je to kod nas pšenica, od koje se pravi hleb). Da skratim, meni su raž, pšenica, ovas, ječam, heljda termini agrokulture i nemaju poetsku funkciju, a ko to odmah ne oseti nema svrhe objašnjavati mu.
Bonus video: Milena Marković – odlomak iz romana „Deca“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare