Piše Ivan Tokin: Pijaca 2

Kultura 06. dec. 202020:26 > 20:40
Podeli:
Ivan Tokin, Foto:Nemanja Špoljarić

Prošli put sam vam pisao kako je bilo na pijaci i plan je bio da tada i završim tu priču. Međutim, priča se, kao što ste i sami videli, odužila, i kao što ste isto videli, rešio sam da je podelim na dva dela, pa se zato sad ovaj deo i zove Pijaca 2.

Plan je bio da vam priču o tome što mi se desilo prošlog vikenda završim danas. Ipak, neće biti tako, jer mnogo toga se desilo za proteklih sedam dana. Između ostalog, bio sam još dva puta na pijaci.

Od prošlog vikenda je ostala samo jedna priča. Posle prve, neuspele poste pijaci, sačekao sam dva sata, pa sam krenuo opet, da pokušam da nađem neku pečenu ribu, ipak. Našao sam je, sve je ipak imalo koliko toliko srećan kraj u kome su svoj život završile dve pastrmke i jedan oslić. Kupio sam ih na mestu na kome inače nikad ne kupujem, to je jedina ribarnica koja je u tom trenutku radila na Bajlonijevoj pijaci, ali nisam zato kupio tu, nego zato što su ribe izgledale odlično, a i posle se ispostavilo da su njihova posoljena tela pečena na roštilju, ukusna.

Prvo mi je pažnju privukla gospođa koja prodaje ribu, ribarka. Osim nje, u ribarnici je bila još jedna gospođa, nešto starija od prodavačice. Pitala je za pastrmke i osliće. Prodavačica joj je rekla da su jedne pastrmke ovoliko, druge pastrmke onoliko, a oslići svi isto. Zašto su jedne pastrmke skuplje od drugih, pitala je gospođa. Zato što su jedne slušale klasičnu muziku, dok su bile žive, a ove druge narodnjake. Pita gospođa „pa koje su skuplje“, a prodavačica kaže da to zavisi od toga koja joj se muzika više sviđa. I sad eto gospođa pita zašto i oslićima nisu puštali različitu muziku, a prodavačica kaže da oslići generalno ne slušaju muziku, jer su gluvi, i kaže još da je bio jedan oslić koji nije gluv i da je njega zadržala za sebe, i eno joj ga kod kuće i dalje sluša muziku i niko nema nameru bilo kada da ga pojede, nego eto samo im pliva po kući.

Ja se uključujem i pitam šta sluša taj oslić. Kaže mi prodavačica – Duran Duran, isključivo. Eto, i kupim jednu narodnjačku pastrmku, jednu finu klasičnu i jednog gluvog oslića.

To je bilo prošle nedelje, a ovog vikenda sam opet bio na pijaci, oba dana. Novo je to da u samom središtu pijace sedi čovek i svira gitaru. Pretpostavljam da svira mada nisam čuo. Čuo sam muziku, ali ona je dolazila iz zvučnika, a taj tip je sedeo s gitarom u krilu, i jednom je pušio, a drugi put je pio kafu, dok se zvuk okidanja žica akustične gitare gubio u gomili ljudi. Siguran sam da on inače svira, a ovo pušta samo u pauzama, jer je hladno i mora čovek da se odmori, ali ja svaki put kad sam ga video bilo je ovako kako vam kažem.

 

Na putu do pijace sreo sam troje poznanika koji su mi se žalili na situaciju u kojoj se nalaze i jednog poznanika, koji mi se nije žalio. Sećam se šta su svi oni pričali, ali ne sećam se šta sam ja odgovarao, ako sam odgovarao. Slušao sam pažljivo, ali ko zna šta sam odgovarao. Ako sam odgovarao.

U izlogu jedne mesare video sam goveđi rep. Uvek pregledam šta ima po mesarama, u stvari šta stavljaju u izloge, ako ih imaju. Sigurno nije lako odlučiti šta da staviš u izlog, bar u početku. Neke mesare imaju uvek iste proizvode u izlogu, neke verovatno za njih karakteristične, a neke stvaljaju ono što im tog dana najbolje izgleda. Neki stavljaju i natpise, ako na primer imaju pihtije, napišu to. Ako imaju škembiće, napišu. I tako, znate i sami. Ja ne volim kad stavljaju natpise u izloge mesara. Volim da vidim meso, proizvode.

Danas sam video glavu. Mislim da je u pitanju teleća glava, i najverovatnije je pitanju muško tele, jer uglavnom su u pitanju mužjaci, jer ne daju mleko, mislim valjda je tako, tako mi je logično, a mislim i da sam tako nešto i čuo. Kako sam nailazio na izlog, koji je na dva dela podeljen ulaznim vratima u radnju, prvi deo izloga imao je i natpis i proizvode, pisalo je da imaju praseće i jagnjeće pečenje i po jedan veliki komad od jednog i od drugog bili su izloženi. Fini komadi, hladni, ne suvi, rebra i grudi. Fini komadi za nas, kad nisu u pitanju komadi našeg tela, razume se.

Ja jesam sklon da ovako razmišljam, ali zamalo da kupim prasetinu, ta nečija rebra. A onda je došao ulaz u radnju, pa posle njega drugi izlog, a u njemu prvo škembići, u stvari škembe, celo, belo, zgužvano, s natpisom, i onda ta glava. Natpis je govorio o junećoj glavi, ali to je stari natpis, sigurno, ovo je bilo tele, mala je glava za june, mada je i mala razlika između juneta i teleta, ali postoji.

Dakle ova glava je bila sastavni deo nekog tela, i da smo se u drugim okolnostima sreli, da smo na livadi i da je ta glava na telu te životinje, a naročito da desno oko, koje je u izlogu sleđeno, ali ne suvo, mutno, ali ne prazno, da je to oko na glavi koja je na telu koje je na livadi a ne u izlogu mesare, drugačije bismo se gledali. A ovako, ja gledam to desno oko, jer je u tom profilu glava, i čas mislim o toj livadi, ako je to oko ikada videlo livadu, a odmah zatim mislim o škembetu koje stoji pored glave i kako bih umotao tu glavu u škembe, i sa začinima i pažljivo odabranim povrćem u nekom dobro zatvorenom kotlu kuvao deset sati i to bi onda bila teleća glava u škembetu.

Sve ovo vam pišem zbog tog desnog telećeg oka. Ne znam kad je poslednji put trepnulo to oko, ali ne deluje da je to bilo davno, deluje u stvari kao da bi moglo svaki čas opet da trepne. Znam da ne može, ali tako mi se činilo. Ne znam da li me je to potreslo ili sam bio potresen već sam po sebi, ali i dalje mislim na to oko.

U povratku mi je četvrti poznanik koga sam sreo rekao da je umro Džej Ramadanovski. Nisam poznavao čoveka, ali mi je delovalo i prerano i očekivano. Jednom sam ga video u životu, pre oko petnaest, dvadeset godina. Ja sam se motao po Dorćolu, ko zna šta sam tamo tražio, ništa pametno sigurno tih godina, i sigurno sam tako i izgledao, i dok sam ja ko zna šta smišljao na ulici, Džej je izašao iz kafane koja je u tom trenutku bila na uglu Cara Dušana i neke male blizu Kalemegdana, a ja sam baš tu bio, skoro da smo se sudarili, a on mi je namignuo i uhvatio se za džep i dao mi jednu crvenu, hiljadu dinara. Nisam izgledao kao prosjak, ali znam da su se svi moji planovi u tom trenutku svodili na tu crvenu, i on je čovek to primetio, jer sam Bog zna da su se i njegovi planovi nekad svodila na to isto.

Ne verujem da ima potrebe ja da mu poželim laku zemlju, taj je to valjda zaslužio na drugom mestu. Kad je već umeo da umre baš u nedelju, sigurno i s druge strane ume svašta.

Komentari

Vaš komentar