Podeli
Ivan Tokin, Foto:Nemanja Špoljarić

Prestao sam da se nadam da ću nekog jutra spavati posle sedam. Takav nam je sad ritam života da sam video mi je džaba da se nadam i ja se više ne nadam. Tako i jutros, samo jutros su u sedam svi još spavali, a ja sam odmah ustao i krenuo na pijacu. To je svakako moralo da se uradi, a odavno nisam bio tako rano na pijaci, pa sam se radovao.

Bilo je hladno jutros napolju, a nismo još skroz raspakovani pa nemam odgovarajuću garderobu i onda je i meni hladno. Jakna mi je s ruskom kragnom i ništa mi nije uvučeno u pantalone i nosim letnje čarape, bez gornjeg dela, samo stopalo mi je u čarapi, tako sam krenuo na pijacu, jutros na nula stepeni.

Trebalo je svašta da kupim, sir i kajmak, tikvice, jedan veliki svež vrganj i malo crne trube, lepinju i pitu s višnjama i pogačice sa čvarcima kod Joce, plus mi je žena rekla da kupim nešto nebično, nešto što inače ne kupujemo, i uopšte, spremala mi se uživancija.
Ipak, samo kod Joce sam se odlično proveo, ali on nije merilo, kod njega čovek ne može da se ne provede dobro. Na primer, pre neki dan sam prvi put kod Joce u pekari video pogačice, s čvarcima i sa salom. Nisam bio tu godinu dana, i kad sam ušao, imam šta da vidim – pogačice. Joca je pozadi, mesi i peče i seče, a kao prodavačica radi jedna devojka koju ja pitam od kada imaju pogačice. Ona kaže da imaju već neko vreme a ja pitam pa koliko vremena, i onda ona ode pozadi i čujem je kako pita Jocu – Koliko dugo imamo pogačice u radnji? – A čujem i Jocu – Ko pita? – Ja kažem – Ja! – i onda čujem Jocu kako kaže – Pa jedno pedeset šestdeset godina ih imamo. – i onda dolazi, pogleda me, prepozna me i kaže mi – Mislim, nismo ih imali jedno dvaes pet tries godina ali sad sam našao dobro salo, u Pećincima kod Subotice, je l znaš gde je to, normalno da znaš nisi ni ti mutav, e i sad imam dobro salo i dobre čvarke pa imamo i pogačice. Jesi zadovoljan? – Ja kažem da sam prezadovoljan i pomislim što mnogi od nas imaju sreće što je gospodin Joca pekar, jer danas nije lako naći gospodina, nigde.

Ali ja nisam hteo da vam pričam kako sam se dobro proveo, nego baš obrnuto, kako mi je bilo lose na pijaci, jer jeste. Praktično, Jocina pekara nije na pijaci, tako da taj dobar provod može da se ne računa, ali od akko sam kročio na ograđen prostor Bajlonijeve pijace, počeo je horor. Prvo sam odmah saznao da su dvojica koje znam umrli, što i nije neko čudo za jednog, a ni za drugog, veće je čudo što su toliko živeli, ali opet, pogledi onih koji saopštavaju takve vesti mogu da budu bolni za onoga koji prima vest, naročito ako se ne pogode raspoloženja. E pa danas se nisu pogodila, i tu još nisam počeo da se svađam, samo sam otišao, bez reči, kao da se ni slažem ni ne slažem s njihovim načinima na koje saopštavaju da su njih dvojica sami krivi što su pomrli, a ne slažem se, ali znam da svi moraju nekako da prežive, naročito kad neko koga poznaju umre.

Onda sam otišao u mlečnu halu, mislio sam to je siguran teren, jer tamo ima jedna žena kod koje sve kupujem, ali onda se ispostavilo da je ona prestala da radi, nisam hteo da pitam zašto je prestala jer sigurno nije prestala jer je dobila na lutriji pa ne mora više prstom da mrdne, nego sto posto neka muka i na tu muku još jedna. Ona je imala piliće i sir i kajmak i guščiju mast i to je sve. Onda sam se vrteo po hali, nisam znao kuda ću, nisam očekivao tu situaciju, i na kraju izaberem nekog tipa i kao izaberem i sir i kajmak i on hoće da mi stavi sve u istu posudu i prvo se samo sklonim, jer nema potrebe da stojim ispred tezge a kamoli da kupujem kod nekoga ko mi trpa sir i kajmak u istu posudu, i taman da izađem, ne vredi, okrenem se i vratim se i svašta mu kažem. To što sam mu rekao bilo je i bezobrazno i duhovito i zabavno mnogima okolo, osim njemu i meni, on mi je odgovorio samo bezobrazno i ja sam bez sira i kajmaka izašao napolje.

Sledeće sam pokušao da kupim prženu ribu, oslića i pastrmku, i kažem u ribarnici kakve su pastrmke, jesu li sveže i da li su vam dobro ispale, čovek mi kaže odlične su, uzmi bićeš prezadovoljan i ja pogledam u pastrmke a one sagorele, bukvalno, skoro crne, i otkud znam, jeste i korona i beda i sve, ali valjda ima neki minimum nečega, a počelo je i da me brine da nisam počeo da izgledam kao budala, pa se tako prema meni ponašaju.

Iz ribarneice nije bilo potrebe da izlazim, jer u nju nisam ni ulazio, na svu sreću pitao sam s vrata i dosta mi je bilo svađanja, pa sam otišao do neke fensi ribarnice i pregledao šta imaju i kupio samo krompir salatu, kao ribu ću već naći. Izađem i probam krompir salatu i ne znam št ada vam kažem, ja stvarno ne znam za koga oni prave nešto s takvim ukusom i tako skupo. Ni tamo se nisam vraćao da se svađam ali sam odmah krenuo kući, jer lepo se videlo da ovo nije moj dan za pijacu.

I sad vidim da sam se raspisao i biće predugačko i zato evo vam sad kraj a nastavak ovog dana i kako se sve završilo s pijacom pisaću vam sledeće nedelje.

Komentari

Vaš komentar