0
Jutros sam se probudio rano, jer očekivao sam mnogo posla, tako mi je najavljeno sa svih strana. Kad su svi otišli na plažu, ja sam sedeo na terasi, ispred kompjutera, čekao sam mejlove, spreman.
Terasa gleda na jezero, Ohridsko, znate već. Kuća u kojoj smo nalazi se u brdu, nije ne znam koliko visoko, ali je visoko, dovoljno da se jezero gleda s visine i pogled puca daleko levo i desno. Gledao sam u jezero i mislio kako bi bilo dobro da mogu ceo dan samo da gledam u jezero, ništa drugo da ne radim, pijem kafu i pušim, pijem hladno pivo i pušim, i gledam u jezero. Znao sam da je to nemoguće, jer čovek uvek ima neka posla, a za sebe danas sam bio siguran, jer samo sam čekao da me napadnu mejlovi.
Jutro na jezeru bilo je mirno, a sad je počeo da se diže vetar. Ne znam još vetrove ovde. Ovaj nije bio jak, nije stvarao talase, samo je mreškao površinu vode. Talase su pravili čamci. Njihove putanje ocrtavale su se po jezeru, a ponekad, između tih putanja, kada bi im se talasi sudarili, posle nekoliko trenutaka, stvarale su se linije koje su podsećale na ljudsku kožu, zarozanu od, na primer, starosti. Oko hotelskog bazena na obali sunčali su se ljudi. Mejlovi još nisu stizali.
Na sredini jezera, na pola puta do Albanije, video sam nešto, nisam mogao precizno da vidim o čemu se radi, ali to nešto se pomeralo, na trenutke je ličilo kao da je čovek u vodi, s nekom daskom, možda onom na kojoj se stojeći vesla, a onda sam video još jedno isto takvo nešto, možda još jednog čoveka s istom takvom daskom. Približavali su se i udaljavali jedan od drugog, i kao da su mahali. Gledao sam ih i žao mi je bilo što nemam dvogled. Hteo sam i da pozovem možda neki telefonski broj, policiju možda, da kažem da treba spasavati neke ljude s jezera, a onda je sam video čamac koji je plovio u njihovom pravcu. Čekao sam da vidim akciju spasavanja, međutim, čamac je prošao pored njih. Dakle, nije im bila potrebna pomoć.
Dobro, i to je bilo rešeno. Mejlovi i dalje nisu stizali a ja sam dočekao da vidim ta dva veslača u kajacima kako doveslavaju do hotelske plaže. Iz daleka nisu delovali tako bezbrižno.
Posle toga se jedno vreme nije mnogo toga dešavalo, verovatno su svi stigli tamo gde su krenuli. Povremeno bi se pojavio jedan od nekoliko turističkih brodova. Oni su natovareni preko svake mere, ili bar tako izgledaju. Možda se svi putnici popnu na palubu a možda ih je stvarno previše, svakako to ne deluje najbezbednije na svetu. Kad nema tih brodova, jezero, s naše terase, deluje kao da je ostavljeno na miru. Gledao sam ga i ni o čemu nisam mislio, nisam to ni shvatao, u tiim trenucima, ali evo sad mi je jasno da mi je glava bila prazna, ispunjena samo jezerom.
Mejlova nije bilo ni kad sam ogladneo, nisam dobio ni reklamne poruke, nije mi stiglo ništa, ni u džank. Na šporetu je bila velika šerpa s čorbastim pasuljem. Žena nam ga je skuvala, da imamo za dva dana. Letnji pasulj, bez mesa, sa nanom koja je ubrana sveža, osušena na suncu, pa stavljena u pasulj na kraju, malo, taman da čovek nije siguran da je nana u pitanju, ali da je siguran da je pasulj letnji.
Već mi je skoro bilo jasno da mejlova neće biti danas, izgleda da sam dovoljno jako poželeo da ceo dan gledam u jezero. Neverovatno, znate, da se toliko raznih stvari pogodi na toliko strana, da mi niko nijedan mejl ne pošalje. Familija mi se nije vraćala s plaže, javili su da će pravo negde na večeru.
Jedno sat i po pred zalazak sunca vetar je stao. Dok se smirivalo, na jezeru su, na jednom mestu koje mi je bilo na dlanu, bile ispisane tri reči. Govorimo o površini od verovatno pet metara sa dvadeset. Zakleo bih se da je to bio nečiji potpis, nekoga ko ima dva imena i jedno prezime, ili obrnuto. Možda je bila i neka rečenica, kratka. Ko zna ko se to tamo potpisao, ili nešto napisao.
Do pred sam zalazak sunca, gledao sam kroz jezero, pa nisam ni primetio da se iznad planine za koju nama zalazi sunce, namestio taman oblak, pa je zalazak poranio desetak minuta. Oblak je bio moćan, prekrio je vrh planine i spušta se po njenim padinama. Ni sunce nije moglo da ga probije, ali je moglo da mu napravi zlatno žute ivice, pa je sedeo na planini kao neki vašarski šešir.
Bonus video – Luna park: Pouke i naravoučenija neobičnog Džonija
