Ivan Ergić: Umetnički krugovi su snobovski, mi fudbaleri smo mala deca za njih

Ivan Ergić (Šibenik, 1981) je jedna od najinteresantnijih ličnosti na prostoru bivše Jugoslavije, čovek čija se biografija ne može porediti sa nekom drugom, jer je zaista jedinstvena. Bivši uspešni fudbaler i velika zvezda, koji je igrao za švajcarski Bazel kad je redovno bio u Ligi šampiona, u Turskoj takođe jako popularan i osvajač titule, danas je pesnik, levičar, kolumnista… Njegova nova zbirka poezije “Cveće živi na vodi” (Kontrast) tek što je izašla i već izaziva veliku pažnju javnosti, jer je to Ivan Ergić.Kako vidiš značajan napredak, pogotovo stilski, u poetskom izrazu između tvoje prve i ove nove zbirke? Neki ljudi kažu da je velika razlika u kvalitetu, da si baš puno napredovao.- Mislim da se i treba videti taj evolutivni pomak, i nije sramota ako sebe zatekneš da si pre 5 ili 10 godina pisao lošije. Radim dosta ozbiljno, imam ozbiljnog urednika, i gledam da se razvijam pesnički, a to znači i stilski i književno-teorijski.

Da li misliš da ti je status bivšeg fudbalskog reprezentativca pomogao u pesničkoj karijeri? Poznata ličnost koja piše poeziju, lakše je plivati u tom književnom svetu ili nije?- Čak ne bih rekao da sam poznata ličnost, ja sam nešto jako sitno igrao na našem prostoru, a i inače sam se uglavnom držao “low profile”. A sve i da imam tu vrstu simboličkog kapitala, ne bih ga iskorišćavao na taj način, tako da sam i tražeći izdavača tako istupao. U tom smislu, ne možeš da prevariš publiku. Dakle, nisam neka voditeljka ili pevačica, koja piše neku komercijalnu limunadicu, za koju se otimaju glavni izdavači, već je to ipak poezija, koju jedva ko želi da objavljuje. Nekad mi dobronamernici upravo to kažu, da trebam više da se „hajpujem“, ili kako se to već kaže, ali mislim da nemam baš smisla za neki veliki marketing.U pesmi “Ironijski ljubavni otklon od sveta i od pesme” precizno opisuješ ljude koji žele da budu posebni, drugačiji od drugih, više cool. Toga najviše ima među intelektualnim i umetničkim svetom, koji nas istovremeno i privlači zbog obrazovanosti i kreativnosti, ali često i odbija zbog nadmenosti i snobizma.- Mene je to prenerazilo, kada sam krenuo da upoznajem ljude iz tog sveta i miljea. Akademski, intelektualni, aktivistički, umetnički krugovi, često su snobovski. Mi fudbaleri smo mala deca za njih. Međutim, i dalje ima ljudi koji nisu u tom fazonu, a njihova udaljenost i rezervisanost dolazi iz iscprljenosti ljudima, pa i krajnje obezvređenosti njihove profesije i poziva. Tako da od vremena Nušića, kada je on ismejavao građansku klasu, tada još u povoju, čak smo se pomerili ka cinizmu prema tim profesijama. Mislim da prosečan tajkun, ili karijerista, na njih gleda sa podsmehom, i u tom smislu, načelno gledano, i dalje imam poštovanje prema tim pozivima.

Da li primetiš kada ti se neko približava samo zato što te doživljava kao nekog ko je trenutno cool u određenim krugovima jer je bivši fudbaler, a pesnik, i čita puno. Osetiš takve stvari u relacijama sa ljudima?- Ljudima je to egzotično valjda. Vidim da je to tako gde god sam boravio ili igrao. A ne znam baš da li sam cool, mislim da nisam više u godinama kada nešto može biti obeleženo kao cool. Drago mi je npr kada vidim neke mlade ljude koji su sličnog senzibiliteta, a tavore u svojim životnim ambicijama, i onda mene dožive kao neko malo ohrabrenje.Stiče se utisak da poezija preko društvenih mreža i zbog svoje kratke forme doživljava novu popularnost. Kako ti to doživljavaš?- Mislim da je to doprinelo demokratičnosti poezije, i njenoj distribuciji, kako na strani autora, tako i na strani čitaoca. Dakle, došlo je do njenog odvajanja od jedne oaze književnog elitizma. Međutim, u svemu tome, onda deli sudbinu drugih sadržaja na društvenim mrežama. Često je van konteksta, van lekture, nije prošla kritičku obradu, i u svemu tome, niska spremnost i obrazovanost publike za poeziju kao takvu. Iako čitam poeziju sistematično i udubljeno, i meni se desi da šaram društvenim mrežama u potrazi za nekim pikantnim komadom.Kolega sportski novinar mi je rekao da si ti najveći filozof među fudbalerima i sportistima, je l ti prija kad tako nešto čuješ?- Mislim da ja nisam toliki filozof, koliko je intelektualni i obrazovni nivo nizak. Dolazi se do toga, da neko ko iole promišlja dalje od neposrednog, i pročitao je više od dve knjige, već je filozof. Cinici bi rekli, lako je biti filozof među sportistima, i uglavnom su u pravu. Nisam nešto ponosan na to, više se osećam zakinutim, jer ja nisam imao od koga da učim.

Šta ti je još ostalo od fudbala? Da li je to sada tvoj bivši život u potpunosti?- Jako malo je ostalo. To je davno zatvoreno poglavlje. Ono što mi je ostalo to je relativna sloboda, koju mi daje materijalna osnova koju imam od vremena dok sam igrao, i od koje živim. To je još jedna od perverzija našeg vremena, dakle ne čak ni luksuz kao takav, već da elementarna nezavisnost, ili na primer potreba da se ležerno baviš nečim što te ispunjava upravo zavisi od materijalne samostalnosti.Domaći (i regionalni) pisci i pesnici danas? Koga ceniš, koga čitaš?- Jako malo čitam zadnjih desetak godina, naročito prozu, iako možda odajem utisak da dosta čitam. Nemam koncentraciju, a jako malo toga u beletristici nalazim za dobro. Od naših klasika, najbliži su mi Selimović, i Desnica, moj zemljak, zato što imaju egzistencijalističku potku. Krleža je neprevaziđen, kao pisac, kao esejista, društveni komentator, iako nešto slabiji kao pesnik. Mogao bih o tome naširoko. Danas, sviđa mi se trend javljanja i etabliranja nekih novih mladih, i pesnika srednje generacije, a naročito pesnikinja. Isto je i u prozi. Dobro je da se čuje taj glas, jer je on uglavnom i društveno osvešćen, i progovara o položaju žene.Treba baciti samo pogled na onu nesrećnu listu "Sto najznamenitijih Srba", i koliko na njoj ima žena, i sve će biti jasno. Hajde da kažemo da je takav bio istorijski kontekst, ali zašto sada, u našoj najvažnijoj instituciji SANU, i dalje postoji jako mali broj žena, a u naukama i u umetnostima ih je podjednak broj. Da budem malo patetičan, društvo i narod koji ne drži do žene, ne može da ima sreće. Dakle, šta želim da kažem, da i sama književnost i pesništvo takođe treba promatrati u širem društvenom kontekstu, i od toga zavisi i moja naklonost nekom štivu, ne samo estetika.

Dotakao si u novoj knjizi i jednu veliku temu, vrlo osetljivu, pogotovo na ovim prostorima. Svi moraju da piju da bi bili prihvaćeni, a pogotovo umetnici, pisci i pesnici. Svako želi da glumi da je “loš” ili da je bio nekad “loš” i da se slika pored nekog alkohola, jer je to “osnova” za umetnost. Kad ti je kliknulo da je sve to jedna farsa?- To je još uvek jedan tabu. Naročito u fatalističkim kulturama, čija suština najviše i dalje parazitski preživljava u književnosti i kafanama. Ali ne samo tu, oni su i u porodičnim odnosima. Romantizacija poročnosti žilavo opstaje. Naravno da su postojali pisci i dalje postoje, koji su na taj način zaista živeli, i to daje originalnu patinu njihovom stvaralaštvu. Ali to plasirati kao poželjan model umetničkog života, ili još gore, kao nužan da bi se stvarala velika i autentična dela, je zastrašujuća stvar. Fanovi vole Bodlera, ali niko ne bi hteo da ima njegov sifilis ili da spava pod pontama, ili da ima Kafkine dnevne košmare. I to je još jedan fenomen, romantizacija psihičkih poremećaja.Međutim, to može da se vidi i u fudbalskom svetu. Koliko je samo romantičan Džordž Best, pijanac i ženskaroš? Uzmimo primer Maradone, klasičnog primera lumpen-proletera, dečaka iz favele, koji nažalost nije uspeo da izbegne nijednu stranputicu. Ali pitanje je ustvari šta javnost, mediji i obožavaoci “naprave” od toga, jer oni nemaju odnos sa živim bićem, već sa jednom mitskom pojavom. Sećam se onog Kusturičinog filma, i jedne jedine opaske koju držim za ispravnu u tom filmu, a to je da je njegova supruga istinski heroj u celoj toj priči. Dakle destruktvina potreba publike, i javnosti za tragičnim herojima nadilazi saosećanje prema ljudima iz okruženja. To su samo sporedni likovi, a glavni su mali paganski bogovi, kojima je sve dozvoljeno.Šta te sve zanima, čime se još baviš, kakve planove imaš u budućnosti? - Pišem neke drame ili nešto što može da bude dramski tekst za izvođenje, i mislim da imam talenta za to. Za prozu mislim da nemam, iako u mojoj poeziji ima dosta prozaizama. Napisao sam par filozofskih komada, i piskaram polako jedan o fudbalu, za koji bih voleo da bude satira ili komedija. Trenutno pišem o Openhajmeru, čoveku koji stoji iza projekta Menhetn, stvaranja atomske bombe, gde mu u san dolazi devojčica iz Hirošime, iz pesme Nazima Hikmeta.Čitajući ponovo o tome, shvatio sam još jednom koliko smo u stvari jako blizu nukleranog samouništenja, naročito kada eskaliraju geopolitičke tenzije među silama koje imaju stotine bojevih glava, i koliko si kao pojedinac, ali i kao mali narod bespomoćan. Ostaje ti samo nada u svetski razum, odnosno, da šačica ljudi koji trebaju da odluče o tome, nisu baš toliki monstrumi. Nagovaraju me neki drugari već dugo da napišem jednu knjigu o fudbalu, za koju bih već imao i izdavača u inostranstvu, ali nemam strpljenja trenutno za tako nešto. Ili da barem zbirku eseja, koje sam pisao nekad u Politici.

Kako ti Beograd deluje danas i ljudi u njemu? Koliko se menja grad, šta ti prija, šta te nervira?- Beograd je jedini grad koji te u jednom danu, ili u roku od pola sata, može isfrustrirati primitivizmom, i onda ozariti nekom velikodušnošću, ljudima, ili sadržajem. Prijatelji koji mi dolaze uglavnom ga vole. On je disharmoničan, ali ima i jasne obrise ozbiljnog grada, i evropske prestonice. Nažalost, on polako dobija imidž grada zabave i provoda, i to je sasvim ok, ako je to samo jedan segment njegovog doživljavanja. Kada pogledam na primer kolege, koji dovode svoje prijatelje iz inostranstva, uglavnom ih izvode na takva mesta.Uvek se setim Krležine opaske kada priča o malograđanskoj ljubavi spram domovine, i kako Hrvati uživaju u najbanalnijim komplimentima stranaca o lepim zagrebačkim gospođicama, podseća me upravo na taj imidž, kako imamo dobre ćevape, dobre ribe, i mesta za hedonističke naslade, međutim, gde je tu kultura. Narod bez kulture nije narod. A Beograd nije samo Beograd, on je glavni grad zemlje, to znači da su njemu poverene na čuvanje sve institucije od nacionalnog značaja, i cele Srbije. Kad mi neko dođe, uvek ga “uhvatim za uši” i vodam okolo, da zaista nauči nešto o nama.Bonus video: Božo Koprivica o Ivici Osimu

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=bozokoprivicaoiviciosimuds-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3472842"]