0
Radi se o jednoj mački. Nisam je poznavao dok je bila živa, znam joj telo od kad je mrtva. Zgazio ju je beli kombi na putu za Novi Sad, kad se ide, na primer, iz Siriga, pa kad se prođe Čenej ima jedan pravac, e pa na tom pravcu, pred krivinu posle koje ide most, tu. Ja sam bio u kolima iza kombija, ne baš odmah iza, držao sam fino rastojanje jer mi u tom trenutku prednje gume nisu bile baš najbolje. Vozio sam sporo. Mačka je izletela između kuća, imala je jedno parče po čistini da pretrči, pa onda po asvaltu pored puta i onda korak po putu. Nije se ništa čulo, samo se smotala ispred desnog prednjeg točka. Prošlo joj je pola tela, prednji deo s glavom, ali druga polovina nije stigla.
Kombi je bio visok, pa sam mogao dobro da vidim šta se dešava ispod njega. Vozač je zakočio taman u trenutku koji je bio najmanje povoljan za mačku – kad mu se njeno telo našlo ispod točka. Ne može čovek u tim trenucima da izmeri šta je najbolje za mačku, jer ne zna ni za njega šta je najbolje. Tu se koči refleksno, ili se ne koči, pa šta bude. Bilo je izuzetno nepovoljno za mačku. Nije imala šanse. Skoro pa pre nego što se bilo šta i desilo, sve je bilo gotovo. Ona je ležala na ivici puta s prosutim crevima. Kažem vam, sve sam lepo video, vozio sam sporo, pa sam mogao i na vreme da stanem.
Parkirao sam se pored puta, na onom asvaltiranom delu koji je neposredno pre toga pretrčala. Mislio sam da ako još nije umrla, da joj skratim muke, mada mi nije bilo jasno kako bih to uradio. Stigao sam kad su joj se zatvarale oči. Creva su joj bila na putu, vlažna crvena masa. Tigrasta mačka, obična, gradska ili seoska, takva. Sunce je sijalo, njegovi zraci presijavali su se po njenoj dlaci i krvi.
Ostao sam malo tu, možda nekoliko minuta, možda ni toliko. Palo mi je na pamet da je sahranim ali nisam.
Danima sam prolazio tim putem, svakog dana, jer svakog jutra imam posla u gradu. Ona je bila uvek na istom mestu, a gde bi bila. Svaki dan joj telo izgledalo sve drugačije i drugačije, sve manje je ličilo na nju. Padala je kiša nekoliko puta, duvao je vetar, a i to je međunarodni put, tuda mnogi prolaze. Ipak, niko nije prešao preko njenog tela, ostalo je u istom položaju kao prvog dana. Samo je menjalo boju, i bilo ga je sve manje.
Jutros sam dobio od kuma lopatu i džak, sipali smo malo nafte u flašu i krenuo sam svojim jutarnjim poslom u Novi Sad. Ona me je čekala na uobičajenom mestu. Izjednačila joj se boja krzna sa bojom unutrašnjih organa, s bojom očiju, s bojom puta. Sve je bilo sivo. Jednim potezom sam je uhvatio na lopatu i još jednim ubacio u džak. Vratili smo se malo nazad kolima, na mesto između njiva, gde mi je kum rekao da je najbolje da je spalim.Tu je bio čovek čija je jedna od njiva pa sam mu rekao da sam došao da spalim mačku koju je pre neki dan ubio kombi, tu malo napred. Rekao mi je da zna za tu mačku na putu, i on ju je video u prolazu. Malo se mislio pa mi je rekao da nema razloga da je ne spalim pored njegove njive, ako mi se već tako prohtelo.
Spustio sam džak na zemlju i još jednom zavirio, kao da se uverim da je mačka tamo. Bila je tamo. Čovek je stajao na mestu na kome sam ga zatekao i gledao nas. Onda sam ga zvanično pozvao na mačkinu sahranu. Nasmejao se ali i prišao nam za još korak..
Polio sam džak naftom i zapalio. Prve dve šibice su mi se ugasile a onda je uspelo. Brzo je izgorela. Smrdelo ja na naftu, džak, prašinu, izgorelu dlaku i pečeno meso. Bacio sam dve lopate zemlje na zgarište, pozdravio se s čovekom i otišao.
Bonus video: Susret mačke i bebe