Piše Ivan Tokin: Taj dečko

Ja sam se, istina je, ponekad malo bunio, jer je često pokušavao da me prevari, i nikad ga nisam pustio, uvek je uspevao sam od sebe. Imao je odličan tajming, i uvek je nešto dodavao ili oduzimao mehanizmu prevare, pa nikad nije bilo isto, i moglo je i da se uživa u njegovoj kreativnosti i i visprenosti. Nekada bi skroz pripremio teren i kad bih pomislio da sam evo prevaren, on bi samo još, na primer, trebalo da se ne pojavi, on bi se pojavio, nasmejan, i kao uvređen mojim iznenađenjem što se pojavio. Gledao sam i kako druge ljude vara, nije taj imao nikakve moralne prepreke, sve je bilo prepušteno njegovom interesu. On nije bio simpatičan dečko, ali meni je bio, nije mi bio drag, ali bio mi je simpatičan.Odrastao je siromašan u bogataškom kraju. Između vila, porodičnih kuća s okućnicama i prostranih stanova s kaminima, on je živeo u dvorišnoj kućici bez tekuće vode, s majkom. Klinac koji se kupao u lavoru družio se s klincima koji su vozili džipove. Ja nisam bio iz tog kraja, ali sam poznavao mnoge odande, pa i njega.Poslednje što sam čuo o njemu bilo je pre petnaestak godina, da je opljačkao trafiku, pretio je kuhinjskim nožem, uhapšen je i da je u zatvoru. Znam da sam tad pomislio da je to gotova stvar, tamo će da upozna sve koje treba da upozna da bi mu život bespovratno otišao na sva ta mesta muke, tuge i očaja, koja su predviđena za ljude kao što je on. To se najverovatnije i desilo, čovek je možda mrtav već godinama, ili truli ko zna gde, u zatvoru ili na slobodi. Nekoliko puta mi je posle padao na pamet, i uvek bih ga video kako s snalazi po nekim ćelijama i zatvorskim kantinama, kako ga biju ili ponekad on nekoga bije, ili zakopanog pod rednim brojem, na grobnom mestu koje dobijaju oni za koje se niko ne javi da ih sahrani.Ali danas, posle tolikog priviđanja, palo mi je na pamet da se možda nebo otvorilo i za njega, u nekom trenutku, da je izašao iz zatvora i napravio dva tri neočekivana poteza, da se snašao kako se ranije nije snalazio, da je posle toga uspeo da ne uništi sve, nego da nekako, samo će Bog znati kako, nastavi svoj put do sreće.Voleo bih da se zaljubio, mnogo je voleo devojke, a i devojke su volele njega, eto voleo bih da se zaljubio i da je otišao odavde, ovde ga je mnogo ljudi znalo po lošem, ali tamo negde, gde bi ga grejalo novo sunce, mogao bi da bude ribar, što se mene tiče najbolje bi mu bilo da je postao ribar, jer bio je strpljiv i temeljan.Posle nekoliko godina poštenog ribarenja, s ženom koja ga čeka kod kuće, moglo bi i dete da im se rodi, pa još jedno. Voleo je decu, uvek je imao vremena da svakom detetu pokaže trik s ping pong lopticama koje mu neprestano izlaze iz usta, zato mislim da bi ga i to činilo srećnim. Sve to bi moglo da se dešava na moru, nikakva Španija ili Italija, može Kuba, a može i Albanija. Ipak, što dalje, to bolje. Onda sam mu video i kafanu, skromnu, ali njegovu, žena da kuva a on da donosi ribu, i da nađe kombinaciju za mladu junetinu, da pravi ćevape tamo, odlične, naše, onakve kakve smo voleli da jedemo, da ih prodaje turistima da padaju u nesvest. I onda posle deset petnaest dvadeset dvadeset pet godina takvog života može da umre, da se sruši sa stolice dok sedi na tremu svoje kafane, pijan ili trezan skoro pa da je svejedno.Bonus video: Glas, dirka, bas "Almost blue"

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=glasdirkabasalmostblue-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2764417"]