Piše Ivan Tokin: Danas

Ne znam turski, ali ga prepoznajem. Mirno je pričao, zvučalo je kao da ćaska s nekim, s nekim ko razume turski jezik. Sad dok vam pišem, zamišljam ga s turbanom, ali on nije imao turban, na sebi je imao farmerke, dugačku belu majicu, raskopčan teget duks s kapuljačom i japanke. Seo je na klupu na Trgu Republike i taman kad sam prolazio pored njega, pogledao me. Nisam ga ništa pitao.U Kneginje Ljubice prvo sam primetio tablu s nazivom ulice na kojoj je preko slova LJ zalepljena nalepnica, pa se čita Kneginje ubice. Ko se seća po čemu je Kneginja Ljubica, između ostalog, poznata, može da mu bude zabavna ta nalepnica. Išao sam niz ulicu a ispred mene su se stvorili starija žena i momak od oko četrnaest godina. On je čučao a ona ga je držala za ruku, ona ga je vukla i molila ga da krene a on je nije hteo, on toliko nije hteo da je delovalo kao da ga žena vodi na neko teško mučenje, kukao je, tiho, ali su mu izrazi lica bili kao da se dere iz sveg glasa.Očajan je bio. Krenuo sam da ih obiđem ali žena me je pogledala i rekla mi – Recite mu da krene, molim vas. – On je pogledao prvo nju, pa mene, i onda su me oboje gledali i videlo se da iščekuju da ja kažem, i rja sam rekao – Hajde, kreni. – On je odmah ustao i pružiio mi ruku, a druga mu je bila ruci starije žene, napravili smo tako dva korako pa je opet čučnuo, on je ustvari pokušavao da sedne ili legne na trotoar, ali mi smo ga držali za ruke, pa nije mogao. NIje se otimao, samo je pružao otpor. Onda sam ja opet rekao – Hajde, šta ti je?Je l te boli nešto? – Nije mi odgovorio, samo me je gledao i ustao opet, i opet dva koraka pa čučanje, i tako smo iz tri puta stigli do njihovog ulaza. Žena mi je rekla – Hvala – a ja sam rekao – Šta mu je? – Ona je rekla – On je autističan. - Rekao sam – Dobro. Doviđenja. – i njemu sam rekao – Zdravo.Spustio sam do Cara Dušana, pa desno onoliko ćoškova koliko treba da se stigne do Đure Daničića, a tamo po kontejneru kopa čovek sa štakama i bez desne noge, umesto nje ima protezu. Priđem i pitam ga da li mu je potrebna pomoć, ne treba mu hvala, ima sistem. Ima neku kuku i kaže da njom može sve da pretraži i dohvati. Dobro. U tom trenutku prilaze dva momka, tinejdžeri su, i nose kutiju. Pitaju čoveka da li bi uzeo kutiju, kažu da su u njoj sendviči. Stidljivi su, a on je ili stidljiv ili nepoverljiv. Uzima kutiju, naslanja je na gornju ivicu kontejnera, pridržava je grudima, u tu kutiju može da stane sigurno trideset sendviča, klinci idu uz ulicu i okreću se, gledaju ga, u kutiji je bar dvadeset sendviča, on levom rukom uzima jedan sendvič iz kutije, sendvič je umotan u providnu foliju i za njega je zakačena salveta. Onda čovek polako pocepa foliju zubima i zagrize sendvič.Na prelazu u Svetogorskoj, ka Kondinoj, stojim pored Radio Beograda. Proleću prvo dva helikoptera, pa onda dva vojna aviona, pa onda još dva. Leteli su nisko i delom tačno iznad ulice pa je zvuk bio pojačan. Svi na prelazu, s obe strane, vratili smo se u dane bombardovanja, bez ikakve sumnje. Videlo se po licima, po položajima tela, jasno se osetilo da smo se setili, svi koliko nas je bilo tamo.Posle sam otišao kući i evo sad znate sve.Bonus video: Dejan Tiago Stanković - Sve je očiglednija sprega vlasti sa kriminalom, ovo je kao okupatorska vlast

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=dejantiagostankovisvejeoiglednijaspregavlastisakriminalomovojekaookupatorskavlast-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3399153"]