2
Čekaj, je l moram da ti kažem kako se osećam ili mogu nešto drugo da ti kažem? E hvala ti. Ovako, ja sam Mare iz Jerkovića, ko me zna, zna me. Voleo bih da iskoristim ovu priliku da poručim svima koji me poznaju sledeće - Ne mogu svakom ponaosob da pričam ovo ali evo sad mogu svima da vam kažem...
Ako se neko od vas parkira na trotoaru da ne može da se prođe, ako neko od vas ostavlja kola kako stigne pa ne mogu da prođu ljudi s decom u kolicima, ili ljudi u kolicima, nego moraju da silaze na ulicu da ih ubije autobus, ako neko od vas ostavi tako kola pa onda na tablicu zakači hiruršku masku, mislim, ni ja ne podnosim te džipove što snimaju parkiranje, mrzim svet koji ih je izmislio i doneo ovamo, ali opet, kažem vam, ko kači masku na registraciju za mene nije snalažljiv i urban, nije bitno šta je on za mene, samo nek mi se više ne javlja.
Dakle, svi koji me poznaju, ko god da je, da mi je majka, u stvari moja majka ne vozi kola, ali ako počne da vozi i za nju će da važi, dakle, ko god da si mi, možeš da mi budeš šef ili devojka ili najbolji drug, ako radiš neku od ovih stvari koje sam nabrojao, molim te nemoj da mi se javljaš više, pravi se da se ne poznajemo i da se nikad nismo ni poznavali. Biće nam neobično prvih nekioliko puta kad se sretnemo, ali posle će nam biti mnogo bolje, ja ne želim da poznajem ljudima s hirurškim maskama na tablicama psihotično parkiranih automobila, a vi sigurno ne želite da vas ja mrzim, a mrzim vas, sve vas koji imate izgovor – Pa nemam gde. – Pa samo ti se kaže – Nemaš gde. – Eto, hvala ti dečko. U kojim će to novinama da izađe?
(Marko, električar, 34)
Pa sad evo baš kad pitate, osećam se setno. Malopre sam jela Karađorđevu šniclu, bez hleba, samo u foliji, s tartar sosom i ljutom paprikom, isto onako kako je moja pokojna majka jela, u mojim sadašnjim godinama. A s ovog mesta na kome stojimo vidi se prozor kancelarije u kojoj je dugo radila, to vam je na prvom spratu one zgrade koja hvata ugao, pa ako brojimo od samog ugla, njeni prozori su bili treći i četvrti par, oni koji svetle. Ona nikad nije ostajala posle radnog vremena. A u ovoj zgradi ispred nas, na šestom spratu, radio je moj otac. Ni on nije živ. Nisam siguran kako se broje spratovi u toj zgradi, s obzirom da je, vidite, ovo iznad prizemlja nešto posebno, tako da znam da su njegovi prozori ovi jedni, ili ovi drugi. Nema mnogo mesta s kojih je moguće videti njene i njegove prozore, možda jedno deset pozicija, u stvari tačno deset. Ova na kojoj mi sada stojimo, to je pozicija broj jedan. Sad moram da idem.
(Emilija, profesorka srpskog, 46)
Kako se osećam? Osećam se uplašeno! A je l znate zašto? Ne znate, naravno. Da li vi gospodine znate koliko košta danas da umre čovek? Evo recite, vi ste obrazovan čovek, sigurno ste završili fakultet ili dva, recite mi koliko košta danas da čovek umre? Ne znate? E pa reći ću vam – Mnogo je skupo. Prvo košta da vam neko kaže da ste umrli. Košta da doktor dođe i da kaže da li ste mrtvi ili se samo pravite. Pa sad vi zamislite, nije dovoljno da umrete nego neko mora da pali kola da dolazi na lice mesta i da to potvrdi. A niste vi krivi što ne možete da dođete kod njega nego on mora da izlazi na teren. I onda ide sve po redu, košta i da ležite u mrtvačnici, i da vas obuku tamo, ti ljudi isto primaju plate, sigurno nije lako po ceo dan oblačiti mrtve ljude, mada mislim da oni rade i kupanje. Nemaju svi toplu postelju gospodine, da u njoj umru s šoljom toplog mleka u ruci, s poljupcem voljene žene na usnama.
(Bogdan, profesor geografije u penziji, 77)
Bonus video: Luna park Jelena Bogavac