Piše Ivan Tokin: Bez kraja

Okruglo sto kilometara, od vrata do vrata. Tamo je bilo ključ u ruke, čista posteljina, peškiri, sapun, šampon i kapa za kupanje u foliji. Topla soba i hladan krevet. Pogled na nepreglednu ravnicu u mraku. Znam sve gde je i koliko je lepo, ali u tom trenutku ne mogu ništa da vidim.Ravni snovi usred ravnice, i noćas mi je u njima bilo najravnije. Preživeo sam pola sveta u snu i nisam se uznemirio. Probudio sam se jedanput, kad sam bio žedan. Voda je bila na simsu, sa spoljne strane, ka ravnici, nije stigla da se zaledi ali je stigla da se prehladi. Zaboleli su me sinusi dok sam pio, ali nisam prestajao, sinusi su pulsirali dok sam gutao ledenu vodu, na kraju sam je sisao iz flaše, popio sam pola litra tačno.Sipao sam novih pola litra i vratio flašu na sims, čim se probudim znam da ću biti žedan i željan bola u sinusima, od simsa sinusima, rukom, usnama, telom i željom za bolom.A jutros? Jutros je sve počelo skroz drugačije, ne bi mi palo na pamet da će da se završi u mrklom mraku Srema. Na minus sedam krenuo sam niz ulicu, a ulica je ka meni nosila Milicu. Milica je sa sobom nosila izgled sa plaže i mora. Prvo sam primetio plažu i more a tek sam onda prepoznao Milicu. Odvikao sam se od morskih osećaja u poslednje vreme, ali kad je prišla, video sam da je to Milica. Lepo smo se pozdravili i rekao sam joj da izgleda kao da je bila na moru, i ona mi kaže pa bila sam na moru. I ja se setim, to što mi ne idemo na more ne znači da drugi ljudi ne idu i bude mi drago, Milica mi dođe kao naš morski delegat, i bio je jedan trenutak između reči dok sam kroz njene oči i ja bio na moru. Zamislio sam neko more na kome nisam nikad bio, plićak i tirkizna voda, sitan pesak, mreže za ležanje iznad vode.Nisam namerno tako zamišljao, te su mi slike same došle, valjda iz nekih reklama za Maldive ili neko takvo mesto, i nije to sad neka tragedija što smo jedno leto propustili, ali opet, i nije da nije, ako smo navikli onda je to dabogda imao pa nemao. U svakom slučaju, kroz jedan pogled prošlo je mnogo toga.Posle toga je ceo dan tekao kao po loju.Supermarket sa najvišim plafonima na svetu, ogromna kolica u čijem se držaču za ruke vozi i mojih pet dinara. Obilje. Od svega imaju po sto vrsta i teško je doneti odluku. Sve je jeftino osim stvari koje su skupe i onih koje su preskupe. Piletina je jeftina kao da pada s neba. Neke cene su stvarno zabrinjavajuće.Dugo sam razgledao po toj velikoj prodavnici, lepo složene proizvode i ljude, zaposlene i posetioce. Nije bilo nervoze među rafovima, smirivao me je red koji je vladao tamo, nije bilo gužve, svi smo se fino uklapali u tu sliku. Šest velikih šarana plivalo je u malom bazenu, čekajući.Posle supermarketa sam po hladnoći nekako zaključio da je bolje da se malo kasnije vratim kući, pa sam krenuo na šišanje. Parkirao sam se blizu frizerskog salona u koji sam nekada davno išao. Rešio sam da se šišam ako ne bude nikoga, da ne čekam. Dok sam prilazio ulaznim vratima, video sam mojj staru frizerku kako sedi i gleda kroz izlog. Ispred vrata sam zastao da stavim masku i ugledao starijeg čoveka koji je prilazio vratima salona s druge strane, ali je očigledno isto kao i ja hteo da uđe. Ja sam prirodno bio korak ispred njega i za trenutak sam hteo da se pravim da ne primećujem da znam kuda je krenuo, i stvarno, mogao sam da uđem pre njega, on je i zastao da me propusti, i ja sam skoro napravio taj korak, a on se nasmešio i ljubazno mi rukom pokazao da me propušta. Sed čovek, običan. Odmah me je bilo sramota pa sam ga pitao da li je i on krenuo na šišanje, jer kao nisam to znao i bez pitanja, pravio sam se blesav. Rekao mi je da jeste, pa sam mu rekao da uđe on prvi. Rekao mi je - Može i tako - s istim osmehom kao kad je hteo da me propusti. E to mi je stvarno ulepšalo dan.Dok se on šišao, ja sam sedeo u kolima i čekao i uživao što sam ga sreo. Posle toga sam se ja šišao i prvi put u životu obrijao kod frizera. U stvari, prvi put u životu me je neko obrijao, a da to nisam ja. To je čista uživancija.I eto, vidite i sami, sve je bilo okej dok u nekom trenutku nije krenulo na drugu stranu, nekako naopako, a kad se vratimo unazad stignemo na početak, na autoput i noć u Sremu, a onda ako nastavimo dalje opet ćemo stići do ovog mesta na kome smo sad, i onda tako možemo u krug, u beskonačnost.