Pol Sajmon Foto: UPI / Alamy / Alamy / Profimedia

„Seven Psalms“ je oproštajni album jednog od najčuvenijih kantautora svih vremena.

Dragan Ambrozić, Foto: Goran Srdanov

Paul Simon (r. 1941) spada u legende.

Pred nama je primer najređeg vrhunskog dostignuća koga imamo u stvaralaštvu velikih autora popularne muzike – pažljivo osmišljen, dostojanstven oproštajni album. U ovom slučaju u pitanju je upravo objavljeni „Seven Psalms“ (Owl / Legacy), jedne neosporne istorijske umetničke ličnosti, kakva je Paul Simon. Skorašnji slični snažni primeri bili su David Bowiejev „Blackstar“ i Leonard Cohenov „You Want It Darker“, i jedan i drugi izdati 2016. Oba giganta su snimila ove izuzetne ploče naslućujući skorašnji odlazak sa ovog sveta, koji se – u čudnom obrtu – zaista desio nekoliko dana po njihovom objavljivanju. „Seven Psalms“ ide tim tragom.

Paul Simon je svakako oličenje povesti popularne muzike, kao osoba koja je čak dva puta uvrštena u Rock and Roll Hall of Fame, a šesnaest puta dobila Grammy nagradu. On je jedna od živih personifikacija onog njenog svesnijeg dela, koji je tokom šezdesetih pokušavao da od nečeg tako trivijalnog kao što je sfera potrošnih hitova, napravi vrhunsku umetnost. Uspesi Boba Dylana i The Beatlesa u tom pregnuću, otvorili su vrata čitavoj generaciji stvaralaca kao što su bili Simon & Garfunkel, američki duo čije su pesme napravile presudni most od protestnog folka do mainstream popa.

Foto: Promo

Što solo, što u duetu sa Artom Garfunkelom, Paul Simon je godinama nosio visoku zastavu samosvesti unutar globalne korporativne kulture, pokazujući da se čak i u profitno orijentisanoj industriji zabave može ostvariti časna i čovekoljubiva karijera. Razne generacije bile su dotaknute njegovim stvaralaštvom: šezdesetih su kompozicije „The Sound of Silence“, „Mrs. Robinson“ ili „Bridge Over Troubled Water“, označile potrebu hipi naraštaja za traženjem istinskog sebe u modernom svetu čija je lažna priroda tad konačno široko spoznata, zbog čega su Simon & Garfunkel zauzeli poziciju „glasa generacije“; sedamdesetih je krenuo u solo karijeru okrenuvši se intimnijim temama u „50 Ways to Leave Your Lover“, „Mother and Child Reunion“ ili „Slip Slidin’ Away“, uspešno se rebrandirajući kao intelektualni pop autor; osamdesetih je izvršio revoluciju hitom „You Can Call Me Al“ i albumom „Graceland“ inspirisanim afro zvukom, uspevši da world music po prvi put učini popularnim žanrom širom sveta.

Naravno, sve ove slavne stranice estradne istorije polako se sele u draga, ali efemerna video sećanja, i čak i Simon je očigledno postao svestan kako prašina zaborava lagano prekriva skoro sve što je uradio. Očigledno je zbog toga poželeo da pred kraj života ostavi za sobom jedno beskompromisno artističko izdanje, koje bi bilo odraz njegove duše, više nego išta drugo. „Seven Psalms“ zato je koncipiran kao njegovo obraćanje onostranom, kroz rekapitulaciju individualnog iskustva sa svetom kakav nam je dat. U formi od sedam povezanih numera koje se slušaju kao jedna što traje 33 minuta, ovaj album nudi nam konačnu ispovest usamljenog čoveka sa gitarom (vrlo ograničeno gostuju supruga Edie Brickell kao vokal, te čuveni džez trubač Wynton Marsalis).

Već sam spisak naslova: „The Lord“ / „Love Is Like a Braid“ / „My Professional Opinion“ / „Your Forgiveness“ / „Trail of Volcanoes“ / „The Sacred Harp“ / „Wait“, otkriva nam da je glavna tema bespoštedno samoispitivanje, pomirenje sa sobom i opraštanje od svega. No, način na koji ovde teče naracija sličan je snu. U njemu se Paul kreće menjanjući oblik, ugao posmatranja i stavove, razmišljajući o svemu što mu se desilo ili mu se upravo dešava, rvući se sa nesigurnostima u potrazi za životnom katarzom. Kompozicije i jesu nastale tako što ih je Simon zapisivao u toku noći, probuđen potrebom da ih stvori. Zato „Seven Psalms“ ima neobičnu auru grozničavog snoviđenja nekog kome se bliži smrt, i po tome je nesvakidašnji poduhvat sa posebnom umetničkom dubinom, a ne samo oproštajni čin.

Pol Sajmon Foto: Kristin Callahan / Shutterstock Editorial / Profimedia

Ovde su kristalno jasne sve karakteristike što su Simona učinile veličinom: on izražajno svira akustičnu gitaru, njegov blagi glas ima nezaboravnu emociju i ironičan odmak kad treba, a stihovi kriju previše duhovitosti da ne bi shvatili kako je pred nama intelektualac koji upravo superiorno analizira sve oko sebe. Posebno je uzbudljivo i potresno uvideti da je većina kompozicija bliska tradicionalnom engleskom folk sazvučju, kao korenu njegove estetike – u Velikoj Britaniji je kratko vreme tokom sredine šezdesetih pokušavao da bude deo te scene, u senci legendarnih Berta Janscha, Fairport Convention i Pentangle, doživevši prve uspehe i pronašavši prvu veliku ljubav. Kao da se Paul na „Seven Psalms“ namerno vratio u zvuk svog mladićstva, nalazeći u njemu utočište.

Završna „Wait“ donosi nam razgovor čoveka sa nebom. U njoj sam Paul Simon skida sve svoje maske, priznajući da još nije spreman da ide, neodlučan da li da veruje u raj ili ne, dok glas njegove žene peva kako su nebesa lepa „skoro kao dom“, ubeđujući ga da se prepusti neumitnom. Takvo finale, u kome se glavni junak bori da skupi hrabrost pred neizbežnim, okončanom sa zajedničkim „amin“ u dva glasa, muškim i ženskim – najbliže je istinskoj duhovnoj samospoznaji što pop muzika može da dođe.

Pol Sajmon Foto: Angela Weiss / AFP / Profimedia

Album „Seven Psalms“ zato je više od slušalačkog iskustva – to je kratka studija o ljudskoj krhkosti, koja dolazi u pravo vreme da nam sa strane večnosti osvetli ovo doba u kome se ništa humano više ne poštuje.

Bonus video: Kit Ričard – Neuništivi buntovnik

Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare