Podeli
Foto:Promo

Novi album islandskog kompozitora Ólafura Arnaldsa "some kind of peace" tera nas da se vratimo sebi i još jednom zamislimo nad svime što se oko nas dešava.

Dragan Ambrozić, Foto: Goran Srdanov

Ólafur Arnalds je vrhunski autor sa Islanda, zemlje koja nam je dala najčudniju pop muziku poslednjih decenija, od Björk preko Sigur Rós, GusGus i drugih, do… upravo njega. Autentično drugačiji – ali nikad samo zato da bi bili “in” – tamošnji stvaraoci uvek slede svoju individualističku ideju, ne robuju nikakvim modama, oduševljavajući nas nesvakidašnjim talentom, organskom spontanošću i prirodnom potrebom da se muzika i život ne odvajaju jedno od drugog, da život sledi muziku, a muzika život.

Radeći tako daleko od tržišnih tokova, Islanđani su uspeli da stvore i održe svoju muzičku posebnost u pop kulturi – njihovi autori osvajaju pažnju i fanovsku ljubav širom sveta, upravo zato što su svi do jednog anti-industrijski, totalno stvarni ljudi. Takav je i Ólafur Arnalds, čija je ambijentalna muzika tokom poslednje decenije izašla na glas kao izuzetno emotivno sadržajna, postajući skriveno uporište svih koji beže od pakla kontinuiranog umreženog spektakla – u šta nam je pretvorena svakodnevnica – tražeći od kompozicije nešto više od tek rutinski predvidljive strukture hita. On je jedan od predvodnika neoklasične muzike, posebne struje što deluje po obodima savremene popularne muzičke scene – osetljive mešavine elektronske i klavirske muzike, uz poneki rokerski ili trip hop sample, a koja se u velikoj meri zasniva na vizionarskim remek-delima Briana Enoa.

Olafur Arnalds Foto:EPA-EFE/Marcial Guillen

Kao da su sadašnje vreme i svi događaju u njemu, ove jeseni izazvali mini talas kontemplativnih albuma – izašla su dva vrlo dobra albuma bitnih savremenih indie autora: Fleet FoxesShore, čovekoljubivo pozitivna ploča cenjenog benda iz Sijetla, lirski prožeta The Beach Boys inspiracijama, te Sufjan StevensThe Ascension, elegično raspevan projekat koji je ublažio prvobitnu eteričnu folk notu ovog važnog američkog singer-songwritera, da bi konačno dospeo do šire publike.

Revolucionarno raspoloženi Nicholas Jaar, objavio je tokom godine dva ambiciozna izdanja – Cenizas i Telas – otvarajući nad-žanrovska pitanja, jer se muzika na njima ne može uvrstiti ni u džez, ni u inteligentni clubbing, dok se drugi poznanik beogradske publike – njujorški kompozitor William Bassinski – na Lamentations vratio sa svojom snažnom, evokativnom ambijentalnom muzikom, prožetom mučnom tenzijom urbanog raspada.

Kontekst je takav da muzika uz koju se misli – cerebralna varijanta popa – ima sve veću prođu i sve više zanimljivih autora. Digitalizacija je pogodovala tome da se danas lako, čak i kod kuće, proizvodi zanimljiva muzika utemeljena u elektronici – ova struja nekako se kao ruka i rukavica dopunjava sa elektronskom klupskom muzikom svih vrsta. Tako su Ólafur Arnalds i slični kompozitori naglo našli svoje čvrsto mesto u svetu kao ozbiljan chill out zvuk, za situaciju kad se zorom vratite kući posle cele noći na nogama. U njegovom slučaju, i više od toga… on je izrastao u ozbiljnog stvaraoca, koji je od ambijentalne muzike napravio savršen pop proizvod za slušanje u samoći. A u digitalnom okruženju sve više smo sami, te je njegova muzika idealno došla da to objavi i opiše novu, digitalnu samoću koju svi delimo, a da to i ne znamo.

Delujući negde na ivici pažnje širokih masa, Ólafur je s vremenom postao artistički heroj unutar novog sveta internetom distribuirane popularne muzike, jer je u nju uneo moderan oblik romantike – romantike usmerene na samog sebe i okretanju samospoznaji. Trudeći se da stvori apsolutnu pop muziku, melodičnu i bez reči, Arnalds je povremeno dolazio blizu nepretencioznog savršenstva. Sa svojom moćnom humanističkom porukom i svedenom intimnošću, some kind of peace (Decca Records), u tom je smislu vrhunac njegovog dosadašnjeg delovanja, kao najkomunikativniji proizvod kog je potpisao – plemeniti populistički instrumentalni album, sa najvećim potencijalom da dođe do velikog broja ljudi.

Umesto visoke konceptualizacije njegovih ranijih dela, ovde je od prvih taktova jasno koliko je Ólafur željan stvarnosti u kojoj osećanja donose smisao i čvrst razlog postojanja. Sve što čujemo direktno se obraća nama i zavodi na omamljujuće suzdržan način – to počinje već sa otvarajućom numerom “Loom”, punom naslućene nade, uz diskretan igličasti beat i gostovanje Bonobo, prestižnog britanskog producenta koji deli istu estetsku ideologiju kombinovanja organskog i digitalnog.

Podsećajući na smirene trenutke iz inače zastrašujućeg repertoara genijalnog Aphex Twina, ova kompozicija nas uvodi u kosmos kojim vladaju naši najskriveniji porivi i želje. Divna “Woven Song”, nošena klavirom sučeljenim sa neobičnim ženskim vokalom (sample Shipibo Shamans, iz jednog peruanskog plemena), nastavlja da začarava i vodi nas u neistražene emocionalne predele. Kreirajući ambijent u kome se melodijske linije prepliću i sugerišu različita duševna stanja, Arnalds je stvorio jedan mogući muzički odraz unutrašnjih lomova kroz koje svi prolazimo.

Nastavlja se sa “Spiral”, u kojoj su gudači angažovani da složno nađu preko potrebno smirenje, uz elegantnu klavirsku temu koja nas na kraju sama izvodi iz pesme; “Still / Sound” satkana je od preklapajućih nežnih motiva odsviranih na klaviru, čiji zvuci padaju kao kapi kiše, obećavajući da mir ipak postoji, dok gudači sami ne završe kompoziciju.

Zatičemo i dve krajnje netipične stvari sa ženskim vokalima: “Back to the Sky” (feat. JFDR) i “The Bottom Line” (feat. Josin) – obe pevačice, jedna islandska (JFDR je Jófríður Ákadóttir), druga nemačka (Josin je Arabella Rauch) – daju novu dimenziju unutrašnjim pejzažima albuma some kind of peace, nudeći toplinu koju samo ljudske reči mogu doneti u bezglasnom okruženju u kome odjekuju. Jasno je da nam kroz njih Ólafur nešto poručuje… u prvom slučaju da ljubav ipak postoji i kad naizgled nije sa nama; u drugom da moramo skupiti hrabrost i odupreti se nedaćama.

Jednostavna, dirljivo čila “We Contain Multitudes”, donosi eho barda poezije Walta Whitmana, propušten kroz prste diskretnog pijaniste, bez reči nam nudeći jednu od glavnih ideja albuma; gudačima nošena “Undone”, preko je potrebna zapitana finalna muzička rečenica koja ostavlja sve otvorenim, kao što je to uvek u životu – glas koji je usnimljen u nju, govori nam kako smo verovali da je naš svet veliki, a danas je sve manji i manji, suočavajući nas tako sa prostom novom činjenicom života, na koju moramo da se naviknemo. Ólafur i tako kaže da mu je, dok je u svom studiju u luci u Rejkjaviku snimao sve ovo, jedna mantra bila u glavi: “Ne možemo da kontrolišemo ništa što nam se dešava. Sve što možemo da kontrolišemo jeste kako da reagujemo na ono što nam život ponudi”.

some kind of peace je mala velika pop ploča, koja nas otvara ka svemu onome pozitivnom u nama – to je umetnička namera što Ólafurovu apstraktnu muziku čini svima razumljivom. Okrenuta jednostavnosti i sreći (u međuvremenu ih je Ólafur pronašao u privatnom ljubavnom životu), ona odiše ozbiljnošću i potrebom da poruči kako možemo mnogo toga dobrog da uradimo za sve, ako se samo malo zamislimo.

Pojavljuje se u pravi čas da nas baš u ovom trenutku krajnjeg nemira u svetu, podseti da se zagledamo u sebe, oslušnemo svoje mnogobrojne unutrašnje glasove i potražimo odgovore koji su nam preko potrebni – pre svega u sopstvenom srcu.

Komentari

Vaš komentar