Piše Dragan Ambrozić: Ólafur Arnalds i mir u duši

Ólafur Arnalds je vrhunski autor sa Islanda, zemlje koja nam je dala najčudniju pop muziku poslednjih decenija, od Björk preko Sigur Rós, GusGus i drugih, do... upravo njega. Autentično drugačiji - ali nikad samo zato da bi bili "in" - tamošnji stvaraoci uvek slede svoju individualističku ideju, ne robuju nikakvim modama, oduševljavajući nas nesvakidašnjim talentom, organskom spontanošću i prirodnom potrebom da se muzika i život ne odvajaju jedno od drugog, da život sledi muziku, a muzika život.Radeći tako daleko od tržišnih tokova, Islanđani su uspeli da stvore i održe svoju muzičku posebnost u pop kulturi - njihovi autori osvajaju pažnju i fanovsku ljubav širom sveta, upravo zato što su svi do jednog anti-industrijski, totalno stvarni ljudi. Takav je i Ólafur Arnalds, čija je ambijentalna muzika tokom poslednje decenije izašla na glas kao izuzetno emotivno sadržajna, postajući skriveno uporište svih koji beže od pakla kontinuiranog umreženog spektakla – u šta nam je pretvorena svakodnevnica - tražeći od kompozicije nešto više od tek rutinski predvidljive strukture hita. On je jedan od predvodnika neoklasične muzike, posebne struje što deluje po obodima savremene popularne muzičke scene - osetljive mešavine elektronske i klavirske muzike, uz poneki rokerski ili trip hop sample, a koja se u velikoj meri zasniva na vizionarskim remek-delima Briana Enoa.

Kao da su sadašnje vreme i svi događaju u njemu, ove jeseni izazvali mini talas kontemplativnih albuma – izašla su dva vrlo dobra albuma bitnih savremenih indie autora: Fleet Foxes - Shore, čovekoljubivo pozitivna ploča cenjenog benda iz Sijetla, lirski prožeta The Beach Boys inspiracijama, te Sufjan Stevens - The Ascension, elegično raspevan projekat koji je ublažio prvobitnu eteričnu folk notu ovog važnog američkog singer-songwritera, da bi konačno dospeo do šire publike.Revolucionarno raspoloženi Nicholas Jaar, objavio je tokom godine dva ambiciozna izdanja - Cenizas i Telas - otvarajući nad-žanrovska pitanja, jer se muzika na njima ne može uvrstiti ni u džez, ni u inteligentni clubbing, dok se drugi poznanik beogradske publike - njujorški kompozitor William Bassinski - na Lamentations vratio sa svojom snažnom, evokativnom ambijentalnom muzikom, prožetom mučnom tenzijom urbanog raspada.Kontekst je takav da muzika uz koju se misli - cerebralna varijanta popa - ima sve veću prođu i sve više zanimljivih autora. Digitalizacija je pogodovala tome da se danas lako, čak i kod kuće, proizvodi zanimljiva muzika utemeljena u elektronici - ova struja nekako se kao ruka i rukavica dopunjava sa elektronskom klupskom muzikom svih vrsta. Tako su Ólafur Arnalds i slični kompozitori naglo našli svoje čvrsto mesto u svetu kao ozbiljan chill out zvuk, za situaciju kad se zorom vratite kući posle cele noći na nogama. U njegovom slučaju, i više od toga... on je izrastao u ozbiljnog stvaraoca, koji je od ambijentalne muzike napravio savršen pop proizvod za slušanje u samoći. A u digitalnom okruženju sve više smo sami, te je njegova muzika idealno došla da to objavi i opiše novu, digitalnu samoću koju svi delimo, a da to i ne znamo.Delujući negde na ivici pažnje širokih masa, Ólafur je s vremenom postao artistički heroj unutar novog sveta internetom distribuirane popularne muzike, jer je u nju uneo moderan oblik romantike - romantike usmerene na samog sebe i okretanju samospoznaji. Trudeći se da stvori apsolutnu pop muziku, melodičnu i bez reči, Arnalds je povremeno dolazio blizu nepretencioznog savršenstva. Sa svojom moćnom humanističkom porukom i svedenom intimnošću, some kind of peace (Decca Records), u tom je smislu vrhunac njegovog dosadašnjeg delovanja, kao najkomunikativniji proizvod kog je potpisao - plemeniti populistički instrumentalni album, sa najvećim potencijalom da dođe do velikog broja ljudi.https://www.youtube.com/watch?v=xMDwqeFQuKg&ab_channel=%C3%93lafurArnaldsUmesto visoke konceptualizacije njegovih ranijih dela, ovde je od prvih taktova jasno koliko je Ólafur željan stvarnosti u kojoj osećanja donose smisao i čvrst razlog postojanja. Sve što čujemo direktno se obraća nama i zavodi na omamljujuće suzdržan način – to počinje već sa otvarajućom numerom "Loom", punom naslućene nade, uz diskretan igličasti beat i gostovanje Bonobo, prestižnog britanskog producenta koji deli istu estetsku ideologiju kombinovanja organskog i digitalnog.https://www.youtube.com/watch?v=oOsuploHPjk&ab_channel=OlafurArnaldsVEVOPodsećajući na smirene trenutke iz inače zastrašujućeg repertoara genijalnog Aphex Twina, ova kompozicija nas uvodi u kosmos kojim vladaju naši najskriveniji porivi i želje. Divna "Woven Song", nošena klavirom sučeljenim sa neobičnim ženskim vokalom (sampleShipibo Shamans, iz jednog peruanskog plemena), nastavlja da začarava i vodi nas u neistražene emocionalne predele. Kreirajući ambijent u kome se melodijske linije prepliću i sugerišu različita duševna stanja, Arnalds je stvorio jedan mogući muzički odraz unutrašnjih lomova kroz koje svi prolazimo.Nastavlja se sa "Spiral", u kojoj su gudači angažovani da složno nađu preko potrebno smirenje, uz elegantnu klavirsku temu koja nas na kraju sama izvodi iz pesme; "Still / Sound" satkana je od preklapajućih nežnih motiva odsviranih na klaviru, čiji zvuci padaju kao kapi kiše, obećavajući da mir ipak postoji, dok gudači sami ne završe kompoziciju.https://www.youtube.com/watch?v=SwX4b8ohI5o&ab_channel=OlafurArnaldsVEVOZatičemo i dve krajnje netipične stvari sa ženskim vokalima: "Back to the Sky" (feat. JFDR) i "The Bottom Line" (feat. Josin) - obe pevačice, jedna islandska (JFDR je Jófríður Ákadóttir), druga nemačka (Josin je Arabella Rauch) - daju novu dimenziju unutrašnjim pejzažima albuma some kind of peace, nudeći toplinu koju samo ljudske reči mogu doneti u bezglasnom okruženju u kome odjekuju. Jasno je da nam kroz njih Ólafur nešto poručuje... u prvom slučaju da ljubav ipak postoji i kad naizgled nije sa nama; u drugom da moramo skupiti hrabrost i odupreti se nedaćama.https://www.youtube.com/watch?v=2uPnDp-O6pI&ab_channel=%C3%93lafurArnaldsJednostavna, dirljivo čila "We Contain Multitudes", donosi eho barda poezije Walta Whitmana, propušten kroz prste diskretnog pijaniste, bez reči nam nudeći jednu od glavnih ideja albuma; gudačima nošena "Undone", preko je potrebna zapitana finalna muzička rečenica koja ostavlja sve otvorenim, kao što je to uvek u životu - glas koji je usnimljen u nju, govori nam kako smo verovali da je naš svet veliki, a danas je sve manji i manji, suočavajući nas tako sa prostom novom činjenicom života, na koju moramo da se naviknemo. Ólafur i tako kaže da mu je, dok je u svom studiju u luci u Rejkjaviku snimao sve ovo, jedna mantra bila u glavi: "Ne možemo da kontrolišemo ništa što nam se dešava. Sve što možemo da kontrolišemo jeste kako da reagujemo na ono što nam život ponudi".https://www.youtube.com/watch?v=CzShsG8JLBY&ab_channel=OlafurArnaldsVEVOsome kind of peace je mala velika pop ploča, koja nas otvara ka svemu onome pozitivnom u nama – to je umetnička namera što Ólafurovu apstraktnu muziku čini svima razumljivom. Okrenuta jednostavnosti i sreći (u međuvremenu ih je Ólafur pronašao u privatnom ljubavnom životu), ona odiše ozbiljnošću i potrebom da poruči kako možemo mnogo toga dobrog da uradimo za sve, ako se samo malo zamislimo.Pojavljuje se u pravi čas da nas baš u ovom trenutku krajnjeg nemira u svetu, podseti da se zagledamo u sebe, oslušnemo svoje mnogobrojne unutrašnje glasove i potražimo odgovore koji su nam preko potrebni - pre svega u sopstvenom srcu.