0
Na svom novom albumu, Metallica je ponovo našla razlog za rad, i to je velika, dobra vest za svaku naslovnu stranu.
Za svaku pohvalu je to što je Metallica rešila da bude Metallica opet.
I tu bi se ova recenzija mogla i završiti, ali ipak imamo još dosta toga da dodamo.
Metallica je gotovo postala sinonim za heavy metal zvuk. Uostalom, ime je sudbina. “72 Seasons“ (Blackened) njihov je tek jedanaesti studijski album u četrdeset godina postojanja, ali ipak je i to bilo više nego dovoljno da se nametnu kao neprikosnoveni nosioci žanra i vrhunskih vrednosti metala (125 miliona prodatih nosača zvuka!). Šta više, novi album je toliko uverljiv u svojoj doslednosti thrash metal zvuku koji ih je proslavio, da je došlo vreme da se prizna ono što je očigledno: Metallica je jedna od najvećih rok grupa svih vremena. Evo i zašto.
“72 Seasons“ počinje i zvuči sve vreme kao obračun. On to i jeste. Pevač, ritam gitarista i tekstopisac James Hetfield je upravo izašao iz još jedne epizode rehabilitacije, rastavši se usput sa svojom suprugom posle 25 godina. Sva gorčina slila se u ovo izdanje i to se čuje u svakoj od dvanaest pesama koje ga čine. Reč je o konceptualnoj ploči sa temom ličnog preispitivanja, kakvu nismo očekivali od Metallice.
Album se zove „72 godišnja doba“ jer se odnosi na prvih 18 godina našeg života (4 x 18 = 72), kad doživljavamo sva svoja prva iskustva. Ona nas oblikuju, i određuju naše shvatanje sveta. Zato su sve pesme visceralne, besomučne, furiozne i istovremeno prepune intimnih stihova, koji se bave posledicama krivog odrastanja i mrakom egzistencije. Divlje se obrušavajući na svoju tamnu stranu, pevajući kao progonjena zver, Hetfield nam prvi put u ovim razmerama otkriva ranjivost Metallice. Po tome je ciklus „72 Seasons“ – ploča sa posebnim razlogom, novitet u njihovom repertoaru i istorijski trenutak.
Metal kao žanr odgovara ovoj temi. Ono što daje uverljivost umetničkom pristupu jeste izvođenje u kome se pred nama opet pojavljuje ona žestoka, grandiozna Metallica iz najboljih dana. Umesto eksperimenata kojima su se tako često odavali tokom 1990-ih i 2000-ih, James Hetfield, Lars Ulrich, Kirk Hammett i Robert Trujillo ovde su rešili da zvuče ponovo kao onaj moćni bend iz 1980-ih, što je delovao tako beskompromisno ponosno u vreme veštačke bezbrižnosti rane Madonne i Duran Duran. Najbolji momenti su zaista na nivou njihovog neprikosnovenog dosadašnjeg vrhunca „Black Album“ (1991). Duh one prave Metallice ovde je ponovo sa nama, kao da nikad nije ni odlazio, i to je pravo čudo.
Preko 77 minuta traje ova mahnita, a ipak introspektivna metal ploča. Bend nije štedeo ni sebe ni druge, što će publika posebno ceniti. Naslovna „72 Seasons“ donosi spektakularno otvaranje sa 5-6 promena ritma pre nego što se vokal uopšte pojavi, meljući vas od starta. „Shadows Follow“ i „Screaming Suicide“ nastavljaju jednako eksplozivno, da bi se stvari samo malo usporile sa „Sleepwalk My Life Away“ i „You Must Burn!“. Kratka i efektna „Lux Æterna“, omaž je britanskom bendu Diamond Head, koji je na njih uticao na početku karijere. Mnogo toga ovde podseća na osamdesete po zvuku, ali grupa je odjednom pronašla novi smisao za svoj rad i to je najuzbudljivije.
Drugu stranu otvara „Crown of Barbed Wire“ baveći se mučeništvom, a slične teme nastavljaju se kroz stalne promene tempa u „Chasing Light“, „If Darkness Had a Son“ i „Too Far Gone?“, orkestrirane kako to samo ovaj sastav ume. Međutim, taman kad pomislite da uprkos promenama brzine sviranja, stvari postaju pomalo predvidljive, dolazi odlična „Room of Mirrors“ – bez obzira kako počinje, pretvara se u više klasično rokersku, nego speed metal numeru. I tu nas Metallica zapravo iznenađuje i oduševljava, izuzetnim, krajnje neočekivanim, a ipak logičnim krajem: „Inamorata“ je ona specijalna pesma koju treba da ima svaki ozbiljan album. Muzika odjednom dobija elemente produženog jammovanja, tema je ljubavna, krajnje romantična, uz to je u pitanju najduža kompozicija koju je Metallica ikad napisala (11 minuta) – što već pokazuje koliko se bend promenio i rizikovao za ovu priliku, da bi nam rekao to što mora. Zato su tako veliki.
Brz pregled kritika po inostranoj štampi, daje vašem potpisniku za pravo da kaže kako se tamo uglavnom maši poenta – uz očigledne pohvale, idu i primedbe: neki ploču „72 Seasons“ proglašavaju predugom, neki priželjkuju još sporijih melodija umesto ritma i gitarske pirotehnike koji melju od početka do kraja, neki ne vide obećanu dubinu u stihovima. Ali to sve nije bitno. Ono što je jedino važno jeste da Metallica do kraja veruje u svoju priču i izgovara je sa puno duše, te da je ovaj album – album iz srca.
Zbog toga će „72 Seasons“ pokoriti svet, a već je na vrhovima britanske i američke liste albuma. Metallica je, bez sumnje, jedan od najvažnijih rok bendova svih vremena, jer je njen rad, istorijski posmatrano, okrenuo rokenrolu isto onoliko ljudi širom sveta, koliko i The Rollingstones nekada. I još ih okreće na pravu stranu.
To je zato što sviraju stvarnu muziku i drže se nekih principa u životu. Sudeći samo po „72 Seasons“, Metallica je skoro previše stvarna za ove kulise realnosti kojima smo okruženi.
Bonus video: Koncert Iron Maidena u punoj Areni
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare