Bend Wet Leg i njihov istoimeni debi album spadaju u najpozitivnija otkrića 2022: grupa se sastoji od dve mlade dame, a ploča od serije duhovitih i luckastih pop pesama u furioznom tempu.
Prvo mesto britanske liste za Wet Leg (Domino), pokazuje da je rok i dalje muzika za tinejdžere. Skepsa prema svetu odraslih u omladinskoj internet zajednici polako izbija na videlo – ovo je njihov rokenrol.
U Velikoj Britaniji već par godina postoji mini trend povratka gitarskih bendova (ako su uopšte negde i odlazili). Sastavi kao što su Dry Cleaning, Black Midi, Porridge Radio, Goat Girl, Black Country, New Road i drugi, svi osnovani posle 2015. – doneli su novi interes za rok zvuk, bez ikakvog kompromisa kad je u pitanju poruka ili eksperimentisanje stilovima: autentično su kritični prema licemernom društvu koje ih okružuje, baš u ovom trenutku kad kritičnosti nešto i nema mnogo na javnoj sceni. Sa druge strane stoji Beabadoobee, na koju se nadovezuje novi fenomen Wet Leg – one spadaju u taj trend, ali su mnogo više pop, i posmatraju svet sa zabavnije strane. Ako na taj niz dodamo i senzacionalne irske rokerske pesnike Fontaines D.C., jasno je da je u toku mala underground renesansa električnih gitara u izvođenju mlade generacije.
Wet Legs su godine 2019. napravile Rhian Teasdale i Hester Chambers, stanovnice engleskog ostrva Vajt (Isle of White) – mada je poznato po velikom muzičkom festivalu, smatra se odvajkada zabačenim delom sveta („sve stiže sa 20 godina zakašnjenja“, tvrde njih dve). Oni, pak, koji se na njega dosele, nazivaju se „mokronogi“ („wet legs“), jer okvase noge kad izlaze sa broda koji ih tamo vozi. Sam naziv grupe emituje otpadništvo, neshvaćenost i nepripadanje, što su osećaji sa kojima se identifikuje svaki tinejdžer, bilo kad i bilo gde.
Bend se probio 2021. singlom „Chaise Longue“, čiji su milionski pregledi i strimovanja privukli pažnju industrije u dovoljnoj meri da su samo na osnovu njega dobile poziv za nastup u čuvenoj BBC-jevoj muzičkoj TV emisiji „Later… with Jools Holland“, i potom ugovor sa etiketom Domino, već 30 godina jednom od najjačih i najuglednijih britanskih nezavisnih izdavačkih kuća (Arctic Monkeys, Franz Ferdinand, Four Tet). Producent koji je snimio njihov prvi album, veoma je traženi Dan Carey, čije ime je u poslednje vreme vezano upravo za pomenute najnovije gitarske sastave, a naročito za uspeh Fontaines D.C.
Devojački šarm i neobaveznost nastupa ne umanjuju ozbiljnost Wet Leg. Pomenuta pesma „Chaise Longue“ tako je priča o smaranju koje traje ceo život. Već u toj numeri, kao i u „Angelica“, sa sličnm temom o dosadi u klubu, jasan je njihov pristup svim problemima – one ne žele da prihvate nikakav loš scenario, žele da ga pobede ostajući svoje, i zato u spotovima plešu same za sebe, udvoje, na obali mora, u nekoj pustari, na verandi izolovane seoske kuće. Drugim rečima, njih dve su oličenje usamljenosti, što je simbolizovano ambijentom ostrva na kome žive, ali ne posustaju u tome da izmisle sadržaj svog života, kad ga on već sam po sebi nema. Zbog toga su i napravile ovaj bend.
Akcija kontra dosade teče tokom celog trajanja albuma, prožeta sa puno humora koji iskače iz pesme u pesmu, dok se dve drugarice neumorno zabavljaju, i ne prestaju da budu dobro raspoložene, srećne što su u svojoj grupi, i što pevaju i sviraju. Hteli, ne hteli, ubrzo shvatate da ste kupljeni, dok se taj neuništivi duh polako preliva i na vas.
Atmosfera ploče podseća na rane Blondie, po stalnom opisivanju sudara devojačkih očekivanja i stvarnosti, ali interpretacija je ključna, nije uopšte važno koliko je sve to originalno: stvari uglavnom peva Rhian Teasdale svojim lako upamtljivim glasom, dosežući brilijantnu ekstazu u „Wet Dream“, pravom velikom indie-hitu, gde se bavi bivšim momkom što je i dalje intenzivno guši. Sledi ga u stopu „Convincing“, u kojoj mimo običaja čujemo vrlo uverljiv vokal Hester Chambers. Čitava serija pesama odlična je kao čist doprinos žanru: opis fizičkih jada izazvanih zaljubljenošću u „Being in Love“, euforična „Ur Mum“, sa temom o raskidu sa nekim ko više nije vredan pažnje, te pankerska „Oh No“, u kojoj se odvija obračun sa našim životima koje zaludno provodimo na telefonu.
Dok se bave svim mogućim mladalačkim problemima, što su ih očigledno i same proživele, polako shvatamo jedan od glavnih kvaliteta Wet Leg: postoji tu i humani nauk da treba verovati u sebe i to će nas uvek spasti. Sve numere su kratke i prolaze u ritmu slanja poruka na mobilnom: „Piece of Shit“ jedan je od serioznih momenata, a tiče se ostavljanja partnera punog sebe, „I Don’t Wanna Go Out“ neprimetno citira „The Man Who Sold the World“ Davida Bowiea i neku kompoziciju od Pixies, „Loving You“ pokušaj je da se odsvira malo brža balada (!), i konačno – skriveni vrhunac nalazimo u obliku raspevane nestašne teme „Supermarket“, u kojoj se opisuje kupovanje u prodavnici dok si naduvan. Graciozna „Too Late Now“, zatvara ploču suočavanjem sa sobom u trenutku kad shvatiš da moraš da odrasteš, i izvodi nas iz njega sa osećajem da smo upravo preslušali album koji krajnje nepretenciozno saopštava mnogo o tome šta znači imati manje od 20 godina danas.
Ima nečeg vrlo ozbiljnog u Wet Leg i njihovom govoru u ime tinejdžera – nije to daleko od Billie Eilish, u retkim trenucima kad se šali i igra. Možda su još daleko od njene globalne mega-popularnosti, kao i od još mlađe senzacije Olivie Rodrigo, ali na osnovu ovog jednog albuma, Wet Leg zaslužuju svaki trenutak poznatosti kog im on donosi. Kad počnu da se zarazno veselo ludiraju, kao dve šašave komšinice iz ulaza, jednostavno morate da ih sledite u njihovoj zaigranosti: taj trenutak iskrene „pozitive“ dragocen je u ovom mračnom svemiru.
Bonus video: Glas, dirka, bas „Purple Rain“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare