Piše Dragan Ambrozić: Fontaines D.C. ili šaka irske sreće

"If I must have a future, I want it with you" "Ako moram da imam budućnost, želim je sa tobom"(Fontaines D.C., "I Love You")

Oduvek sam mislio da takozvano ‘iskušenje’ drugog albuma zapravo ne postoji. To je ono, znate, kad neki bend objavi izuzetan debi, pa se muči da dosegne iste visine na svom sledećem izdanju… Prava istina jeste da svaki put kad neko napravi nešto nalik na remek-delo, ima problem da samog sebe nadmaši čim ponovo uđe u studio, što može biti i treće i četvrto i bilo koje naredno ostvarenje po redu.https://www.youtube.com/watch?v=3AoOfJP3r40Ali, nije tako kad je reč o Fontaines D.C. (D.C. ovde stoji za Dublin City). Njihova treća po redu ploča "Skinty Fia" (Partisan Records), ima sva obeležja blistave kreacije, a pošto dolazi posle "A Hero’s Death", jednog od najvećih muzičkih otkrića u poslednje dve godine, ona samo pojačava utisak o izuzetnosti ovog benda. Sva velika očekivanja od njih su doduše opravdana, budući da su prošli put bili nominovani za Grammy nagradu za najbolji rok album. Već tad su Fontaines D.C. bili viđeni u ulozi predvodnika nove generacije gitarskih sastava u anglosaksonskom svetu, jer su od početka imali nastup ozbiljne grupe sa poetskim ambicijama, kakve dugo nije bilo. Naravno, niko od njih nije očekivao da u međuvremenu postanu novi U2, ali neki zapaljivi hit – zašto da ne? Umesto toga, dobili smo odlični "Skinty Fia", da nastavi tačno tamo gde je stao "A Hero’s Death", kao njegov još više namrgođen rođeni brat – tako smo umesto hit singla, dobili još jedan hit album koji će trajati, na sasvim rokenrol način. Eno ga već na prvom mestu engleske liste, što im je najveći uspeh do sad.

Ovo je svakako ključna ploča za njihov identitet – na njoj možemo konačno jasno da vidimo ko su Fontaines D.C.i šta će biti u budućnosti: verni nastavljači duge linije autorskih grupa, koje rok muziku tretiraju kao umetnost. Posle dva long plej uspeha, sad je jasno da će oni još godinama praviti dobra izdanja, na kojima će briljirati pevač i tekstopisac Grian Chatten(likom sličan Ianu Curtisu), praćen bendom iz koga samo kuljaju ideje, te stalnim producentom Danom Careyem (takođe odgovornim za zvuk divljih ženskinja Wet Leg). Stalno mračno raspoloženi, ali i dalje životno optimistični, Fontaines D.C. ovde povremeno dosežu klasične visine. To uspevaju zato što izuzetno vole i poštuju tradiciju rokenrola: ovde ima mnogo tragova mračnih The Cure melodija, pretećeg basa Joy Division, slojevitih gitara sa odjekom "novog talasa", kao i slatkih pratećih šubi-dubi vokala iz drugih epoha. Originalno spojeni, oni polako otkrivaju šta Fontaines D.C. stvarno jesu – potencijalno veliki, uzbudljiv, nadasve iskren sastav, koji se rokerski beskompromisno obračunava sa trulim svetom, na krajnje poetičan način.

Fontaines D.C. zaista jesu poezija, novi album "Skinty Fia"stvarno je pesničko iskustvo. To samo Irci mogu. Junaci njihovih pesama promiču ispred nas upečatljivo oslikani svojim emotivnim životom, te se čini kao da ih već poznajemo. Oni nepogrešivo nalaze način da nam ispričaju priče u kojima prepoznajemo delove sopstvenog života, situacije u kojima smo bili ili možemo biti. Uzmimo samo "In ár gCroíthe go deo", što na irskom ("gaelic") znači "Zauvek u našim srcima": pesma se bavi problemom trajnosti ljubavi i poricanja identiteta, čak i posle smrti. U ovoj konkretnoj prilici, inspiraciju su našli u stvarnom slučaju – izvesna Margaret Keane, Irkinja koja je živela u engleskom gradu Koventriju, preminula je i njena porodica želela je da na nadgrobni spomenik stavi navedene reči na njenom maternjem jeziku, ali anglikanska crkva to nije prihvatila, ukoliko se ne pridoda prevod na engleski. Poruka je jednostavna: Irci su sumnjivi čak i kad iskazuju ljubav, ako to rade samo na svom jeziku. Ova numera prepuna lagano narastajuće tenzije, otvara ploču uzvišenim tonom koji podseća na crkvenu muziku, ali ne donosi nikakvu utehu. Kad vas drmne ovakav početak, on razveje sve uobičajene predstave o tome šta sme da se nađe na rok albumu, i odmah pripremi za sve moguće iznenađujuće kreativne obrte kojima su Fontaines D.C. skloni, kao svaka grupa koja stvarno ima šta da kaže.https://www.youtube.com/watch?v=Ty9Pcg3qrmUFontaines D.C. su snimili delo koje ima svoju osnovnu temu, što je redak poduhvat. Stanjem irskih duhova bavi se još nekoliko pesama na ovom, uzbudljivo naopačke orkestriranom albumu (od sporih ka bržim pesmama!). To je kičma njegove naracije: "Bloomsday" se tiče Jamesa Joycea, jer je Bloomsday njegov praznik, nazvan po Lepoldu Bloomu, najčuvenijem književnom junaku iz "Uliksa" – u ovoj kompoziciji se junak oprašta od Dablina poslednji put, baš kao Joyce nekad, pre nego što je otišao u egzil (Fontaines D.C. su se nedavno preselili u London); "Roman Holiday" je već napisana iz perspektive zaljubljenog irskog para koji se šeta Londonom, gde ih ne prihvataju zbog akcenta, ali oni pokušavaju da se ponose čak i time što ih vređaju; naslovna "Skinty Fia" zaključuje da je borba za svoj identitet u ovom svetu izgubljena bitka, jer nikog ne interesuju ni mnogo veće stvari. Konačno, izuzetno upečatljiva "I Love You", proklamuje da je ljubav za Irsku nešto večno ("And if you don't know it, I wrote you this tune, To be here loving you when I'm in the tomb" / "I ako ne znaš, komponovao sam ovu pesmu, Tako da bude tu da te voli i kad budem u grobu") – ali, takođe, i da je veliko pitanje zaslužuje li Irska takvu vernost i žrtve. Zaključak je da možda baš i ne, jer je u najnovijih vremenima izdala svakog ko je verovao da u njoj ikad može biti bolje, prodajući se pohlepnim preduzimačima sumnjivog porekla i grandiozne bahatosti. Svaka vrsta prepoznavanja slične situacije u našoj zemlji, dozvoljena je.https://www.youtube.com/watch?v=hjdqNC9foUwLjubavne pesme samo produbljuju osećaj neprekidne borbe sa lošim životnim scenarijima. Najbliža mogućem hitu je "Jackie Down the Line", u čijem muzičkom tkivu možemo prepoznati nasleđe alternativnog roka, od The Jesus & Mary Chain preko The Smithsado The Stone RosesiPixies, a u njenoj priči prastari motiv, još iz vremena kad je bluz bio mlad, o ljubomornom dečku koji proganja devojku, sve do tragičnog raspleta. "How Cold Love Is" bavi se vezom u koju se umešala zavisnost, a "Big Shot" odnosom prema slavi. Najveće iznenađenje je underground šansona "The Couple Across the Way" u kojoj zatičemo dvoje starih ljudi kako pričaju o svom odnosu ili braku, dok narator izvlači paralelu sa svojom sadašnjom romantičnom vezom – ovaj uspeli most između proteklih i sadašnjih vremena i ljudskih sudbina, pokazuje svu pesničku ingenioznost Fontaines D.C. Album "Skinty Fia" završava se numerom "Nabokov", čiji drum’n’bass elektronski ritmovi dopunjavaju gitare mehaničkim zvukom, tako da sve zvuči kao mašina što melje ljude, u priči o borbi pojedinca da očuva svoju ličnost i dostojanstvo unutar žensko-muške afere, koja mu baš to oduzima.https://www.youtube.com/watch?v=3vq7-xYrff8I tu nam pred oči izlazi sledeća istina: drama "irskosti", koja nestaje u sudaru sa digitalizovanim globalnim društvom, uhvaćena u klopku opšte stereotipizacije, samo je ilustracija za nestajanje autentičnog identiteta svuda oko nas. Snaći se u ovom klošarskom svetu, sastavljenom od kopijinih kopija i bofl ljudi, težak je, ali ne i neostvariv zadatak. Fontaines D.C. dokazuju da je moguće ostati samo svoj, uprkos svemu. I to je možda i jedina rokenrol poruka koja se može uputiti ovoj i ovakvoj besprizornoj današnjici.(Najava: intervju sa Fontaines D.C. pročitajte sutra na ovom istom mestu)https://www.youtube.com/watch?v=E4qy_XEjjYcBonus video: Glas, dirka, bas - Save Your Love For Me

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=glasdirkabassaveyourloveforme-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3152499"]