0
Prvi pravi album najpopularnije južnokorejske ženske pop grupe potvrđuje njihov globalni potencijal.
Mnogo vode je proteklo rekom Jalu, od kad je i u ovim krajevima postao popularan onaj ludi Psy i njegov moćni spot „Gangnam Style“ (2012). Od tad je postalo normalno voleti K Pop, bar među ovdašnjom decom.
Fenomen kojem prisustvujemo, nije od juče. Kao što su jednom davno u Japanu pravili kopije tranzistora, pa onda motocikala i na kraju automobila, sve dok kopije nisu postale bolje od originala, tako su u Južnoj Koreji počeli da prave pop hitove po zapadnjačkom modelu, i sad su već vrlo blizu tome da nadmaše uzore. Od juče je samo naše shvatanje da se u Aziji pravi bofl, ništa vredno univerzalne pažnje – prava istina je da nam odatle dolaze neke od najsvežijih pop zvezda današnjice. Od pre neki dan, najsjajniji primer je sve-ženski sastav Blackpink, čiji debi album stoji visoko na američkim i engleskim listama, osvajajući metropole šou biznisa inoviranim zvukom, koji je svojevremeno tamo izmišljen.
Sa koliko se pažnje pristupilo lansiranju ove all-girls grupe, pokazuje činjenica da je bila okupljena kroz složen i naporan sistem audicija i testiranja talenta i izdržljivosti, dakle kroz klasično regrutovanje za vojnike industrije zabave. Proces pažljivog odabiranja devojaka započet je još 2011. od strane YG Entertainment (jedne od najuspešnijih menadžerskih agencija tog tipa u Koreji) – selekcija je obraćala pažnju kako na fizičke, tako i na karakterne osobina, razvrstavajući kandidatkinje po izgledu, pevačkim i igračkim sposobnostima, ali i onome što se jednom davno zvalo „moralno-voljnim“ elementom (citat: Miljan Miljanić). Na kraju su izabrane Jisoo, Jennie, Rosé, i Lisa, sve 4 provereno spremne na najveća odricanja da bi uspele – to što su pristale da ne viđaju porodicu u dužem periodu kad su na turneji, podrazumevalo se od početka, jer su koncerti svakako važniji od normalnog odrastanja, ako nameravate da mlatite pare… Međutim, do nedavno je bila nepoznata praksa pomenutog manegementa da izoluje mlade umetnike, što je otkriveno kroz svedočenje članice druge ženske grupe (2NE1), koja je morala da kao integralan deo ugovora potpiše obavezu kako sledećih 5 godina neće imati dečka. I onda neko negira da se kapitalizam zasniva na čistoj eksploataciji?
Problem je samo u tome što mnogi za bolje i ne znaju, i prihvataju estradnu eksploataciju kao dar s neba, pa se mnoga korejska devojčica nada upravo ovakvoj karijeri – ne sumnjajte da bi kod nas bilo drugačije, samo da ima ko to da organizuje. Uostalom, sa Blackpink sada pevaju Lady Gaga, Cardy B i Selena Gomez, pa niko ne može da kaže kako nisu uspele u životu… Naravno da nemaju nikakva prava na zaradu od pesama koje izvode, što je jedini siguran stalan novac u ovom poslu – ali koga to danas briga, dok god postoji na ekranu.
Jisoo, Jennie, Rosé i Lisa nisu, dakle, počele juče – njihova je karijera planski vođena od početka, i sa te strane predstavlja obrazac kako se pravi superspektakl u vreme kad je sve postalo spektakularno, čak i odlazak u prodavnicu. Predstavljane su tokom godina jedna po jedna solo singlovima, kao lice modnih brendova, u reklamama i na druge načine, dok na kraju ovog bildovanja javnog profila nije 2016. predstavljena i sama grupa. Uspeh je bio trenutan, pomračivši slavu svih drugih lokalnih ženskih sastava, te su se Blackpink polako upustile u ogorčenu borbu za popularnost sa BTS, neprikosnovenim korejskim boys-bandom, koji je do tad slovio za najveći izvozni artikal sa tog područja (produkt konkurentske firme Big Hit Entertainment).
Rezultati su do sad impresivni: sa 1,3 milijardi pregleda „Ddu-Du Ddu-Du“ (2018) najgledaniji je spot neke korejske grupe na youtubeu, „Boombayah“ i „Kill This Love“ (2019) su takođe prešli milijardu, pa su u zbiru Blackpink trenutno najpraćenija svetska muzička grupa, ne samo ženska. Takođe, na vodećem striming servisu Spotify najtraženija su feminina pop pojava na svetu, prva su K-pop grupa koja je dobila MTV video nagradu, i prva čiji je debi dogurao do drugog mesta liste albuma u SAD i Velikoj Britaniji.
Sonična kula Blackpink muzike visoko je podignuta i nosi jasan pečat rada vrhunskih profesionalaca. Svih 8 pesama na izdanju The Album (Interscope), snažni su hitovi na svoj način i u drugom raspoloženju, tako da se za svakog nađe po nešto: glavni žanr ostaje pop rap, što se čuje još od nesputano agresivne, udarne prve stvari „How You Like That“, koja počinje trademark objavom „Blackpink in your area / Blackpink su u vašem kraju!“, nastavlja dramatičnim orkestarskim uvodom, i potom pokida kao razbrajalica koja oslobađa osvetničko raspoloženje kod svake mlade žene i time se nameće kao trenutna himna devojačke pravdoljubivosti. Ovo je jedan od najboljih pokazatelja u kom smeru idu stvari sa pop izrazom moderne ženskosti – ne samo da su dame postale aktivne u životu kao i dečaci, već su spremne i da idu daleko u obračunu sa onim što im se ne sviđa… ili bi bar slika koju stalno projektuju Blackpink želela da nas uveri da je to nova norma.
Pored opasne „How You Like That“, nosilac poruke Blackpink jeste i veliki hit „Lovesick Girls“, u kome susrećemo naše junakinje kako žustro proklamuju da su uvek i iznova željne ljubavi, uprkos svim razočarenjima. Jedan od najboljih stvari u vezi njihovog albuma svakako jeste to što zastupa nadu da se pozitivan životni scenario za svakog krije u nekoj vrsti ljubavnog odnosa, kao što kaže raspevani himnični refren u kome će se prepoznati svaka žena na svetu, bez obzira na njene godine: „rođene smo da budemo same, ali i dalje tražimo ljubav“.
Dva odlična dueta o kojima se s pravom dosta pričalo – „Ice Cream“ (with Selena Gomez) i „Bet You Wanna“ (featuring Cardi B) – donose zarazne melodije i šarm naivnog zavođenja: prvi preko toliko puta upotrebljene vragolaste aluzije sa sladoledom, koja i ovde funkcioniše, a drugi preko bezbrižne devojačke samouverenosti, emitovane sa takvom snagom da zaista počnete da osećate prisustvo Blackpink u sobi. Ali ono što neočekivano privlači pažnju jeste činjenica da su se dve velike zvezde formata Selene i Cardi, natprosečno uspešno sestrinski fuzionisale sa članicama Blackpink – ovo nam pokazuje da su one generacijski karakteristične, te u svoju formulu živopisnog izgleda, nestašnog ponašanja i zaraznih refrena, sa lakoćom uvlače sve druge. Bolji dokaz o postojanju jake harizme Blackpink ne možemo ni da zamislimo.
Međutim, tek sa žestokom „Pretty Savage“ naslućujemo pomalo divlju liniju koja nas vodi ka Lady Gaga kao uzoru – devojke su ovde hot i opasne koliko je dozvoljeno, dok je refren i dalje neodoljiv. Jednako razuzdane na svoj nevin način, ukazuju se i na „Crazy Over You“, gde se prelaženje dopuštenih granica nagoveštava prepoznatljivim orijentalnim zvučnim detaljima bliskim našem podneblju. Tek tu shvatamo da smo u sred serije pesama u kojoj dečaci nemaju šansu, osim ako nisu baš onakvi kakvi devojačka mašta diktira da budu. Za sam kraj ovog anti-sterilnog pop proizvoda, „Love to Hate Me“ se obračunava sa onima koji vole da nas mrze, dok je „You Never Know“ nešto najbliže baladerskom trenutku na ovom izdanju, donoseći preko potrebnu naznaku smirenja posle ovoliko igranja i skakanja u prethodnim kompozicijama.
Album traje svega 25 minuta, što odgovara navikama ovog naraštaja, čija pažnja uostalom traje ispod 10 sekundi i „koji nema vremena“ (kao i svi drugi mladi naraštaji pre njih) – tako da nijedna pesma ovde ne predstavlja gubljenje istog. Svaka donosi novi šok i uživanje u njemu, u svakoj se punom snagom živi izmaštani život koji liči na onaj pravi, baš kako bi u pop muzici trebalo da bude – u njoj je fantazija o nama jača od stvarnosti, zato je i slušamo.
Ovo je čista pop muzika sadašnjice – emotikon pop.
