4
Ima dobrih ljudi, ali stvarno. Ali zbog količine loših primera ne mogu da se iskažu i da dođu do izražaja, ali postoje. Iznenađeni smo kakav smo utisak ostavili na njih i na njihove živote, kaže Zoran Kostić Cane, frontmen Partibrejkersa u intervjuu za Nova.rs, povodom koncerta i proslave 40 godina benda na Beogradskom sajmu 22. septembra.
– Jesam li ti toliko dosadan da me pitaš tako opšte pitanje? – kaže Cane u jednom trenutku u toku intervjua koji smo radili u bašti Anti Shopa u Cetinjskoj. Pitanje je bilo vezano za televiziju Pink i gnusne rijalitije koji nemaju kraja, što zaista jeste opšte mesto i Cane je potpuno u pravu. Sa njim nema šale.
Da mu je neko rekao tokom 80-ih godina prošlog veka da će Partibrejkersi trajati 40 godina i da će za godišnjicu imati veliki koncert na Beogradskom sajmu, naravno da ne bi verovao.
– Ovo nije pravljeno da dugo traje. Pravljeno je uvek za trenutak koji će da bude istinit i koji će da opravda naše postojanje. Kako možeš da planiraš sa 20 godina da ćeš dugo da traješ? Garancije nema, samo od neba – poetski zaključuje ovaj rokenrol pesnik.
Stvari su drastično drugačije izgledale u tim počecima, bend je bio pravi andergraund, u svakom mogućem smislu. Međutim, još tada se naziralo da je u pitanju posebna beogradska priča, prilično su se razlikovali od svega što se nakon novog talasa sviralo u Jugoslaviji.
“S ortacima sedim i ispijam pivo, i kao da me ništa nije briga…” Sirova ulična poezija koju je doneo bivši panker iz SKC-a, potpuno je promenila pogled na svet čitavoj jednoj generaciji. Jezik ulice je dominirao, ali ne artistički i lažni, već onaj proživljen u centru grada, sa malobrojnom ekipom istomišljenika koji su štrčali. Tokom godina mnogo se toga promenilo kod Partibrejkersa, od različitih postava do načina života. Ali želja da se publici isporuči nešto što je istinsko i autentično, nikad nije prestala.
– Samo da bude lepo vreme, da ne moramo da se “uteskobiramo”. Ljudi dođite, Brejkersi! Uvek ćemo svirati iste stvari koje ste čuli sto puta, ali uvek na novi način, sa novom energijom i sa novim uverenjem. Da nije vas, ne bi bilo ni nas – poručuje Cane, najavljujući rođendanski koncert na otvorenom, na Beogradskom sajmu, u četvrtak 22. septembra.
Partibrejkersi su od maja meseca na velikoj turneji u celom regionu i ne postoji zemlja u kojoj nisu dobrodošli, naprotiv.
– Juče smo bili u Subotici, pre tri dana smo bili u Zagrebu, na Palama smo svirali… Za četiri dana smo prešli 1500 kilometara. Bili smo svugde gde pre nismo bili. Stvarno smo iznenađeni prijemom publike, bend je u dobrom stanju, u dobrom naponu. I još nešto, ima dobrih ljudi, ali stvarno. Ali zbog količine loših primera ne mogu da se iskažu i da dođu do izražaja, ali postoje. Iznenađeni smo kakav smo mi utisak ostavili na njihove živote. Puno klinaca je bilo, od 5-6 godina, do ljudi od 70. S obzirom da nismo ni mi u nekom cvetu mladosti. Svirali smo u Glamoču, nikad tamo nisam bio. To je negde… Ali su ljudi fenomenalni, jako sam iznenađen. I bili smo u Valpovu. Znaš ti gde je Valpovo? Nemaš pojma, eto vidiš. To je mesto u Slavoniji. Bilo je do jaja, prijem gradonačelnika koji ima 37 godina i koji je odrastao na Brejkersima. Puno ljubavi, puno susretljivosti, puno svega – optimističan je Cane.
Brejkersi su uvek rado viđeni gosti u Zagrebu, poslednji koncert je imao sjajne recenzije na hrvatskim muzičkim portalima. Ljudi u Beogradu su uvek voleli da se porede sa Zagrebom i zanimljiv bi bio Canetov doživljaj i paralela ova dva grada, ali frontmen Brejkersa to odbija.
– Ne, mi se nikad ne poredimo sa Hrvatima, ni sa Zagrebom, Beograd je jedan jedini. Ali Zagreb je super, mi smo tamo od ‘83, nema mesta na kome nismo bili. Imamo svoju ekipu i sve to. Treba se porediti ali u nekim stvarima koje mogu da te poboljšaju, da ti daju pravac.
Mnogo ljudi je prošlo kroz Partibrejkerse, u prvoj postavi su bili bubnjar Manzanera i gitarista Ljuba. Zanimljivo bi bilo znati šta rade ti ljudi danas, i da li je Cane sa njima u kontaktu.
– Ne, ja nisam, ne znam šta rade. Gomila ljudi je prošla kroz bend, hvala svima. Naporno je svirati u Brejkersima. To znam dobro i tvrdim. Celokupan život se dešava i još ako se ne razumemo u nekim trenucima, onda je stani-pani.
Drugi album je na iznenađenje mnogih izdat 1988. za Jugodisk, tada narodnjačku i opskurnu diskografsku kuću.
– Ljudi ne kapiraju, ali moraju da shvate. Mi nikom nismo bili zanimljivi, niko nije hteo da ima posla sa nama. Naš autfit, stav prema svemu, nismo bili za manipulaciju, da se pravi neki posao sa nama. Da nije bilo Saše Dragića, koji je tada bio menadžer Bajage, i koji je trebao da “uvalja” Bajagu Jugodisku, mi nikada ne bi smo izdali tu ploču. Taj drugi album koji je prepun nezaborava je stajao u ladici smrdljivaca koji su tada bili na čelu PGP-a. A i nas su tada uhvatile neke druge stvari, taj život je tada bio jači od odnosa prema poslu. Tako da smo mi izdali za Jugodisk, ušli u baraku kod Voždovačke pijace i videli velike Slobine slike. I družili se sa Hasanom Dudićem, Borislavom Zorićem Ličaninom i ekipom iz Rokera s Moravu – priseća se u svom stilu frontmen Brejkersa.
Ljudi uglavnom vole da kažu da kada bi se ponovo rodili, da ništa ne bi menjali, ali Cane je iskren i misli drugačije o svom životu.
– Ja bih menjao mnoge stvari. Gledao bih sebe da poštedim gomile gluposti koje sam sam sebi naneo. Ja sam rano izašao u grad, sa 15 godina, ali još sam i ranije izlazio sa ekipom iz Bloka. Skadarlija, hodanje po gradu… Prolaziš kroz dragstor u Nušićevoj, gde hipici sede kao pavijani i cirkaju, a ti imaš 13-14 godina.
To je bilo vreme kad je bilo različitih potkulturnih grupa po Beogradu. Sad ih baš i nema, osim notornih navijača.
– Nema nijansi. Mi smo bili pankeri sa 15 godina, meni je to sada neverovatno. Da je ovo vreme, ne znam šta bi nam radili. Lepo je svako doba koje pomaže tvom odrastanju, sazrevanju i sagledavanju stvari. Posle sve što je dolazilo… Znaci propasti, nisu se mogli meni dopasti. Taj neki bes. Beograd koji sam sebi daje autogolove. Uvek da bi nekog zainteresovao ti mu se predstaviš u svom bedaku, niko nas nije učio da treba biti vredan, da treba poštovati i voleti. Mi smo u kontra emocijama odrasli, zato je Beograd platio to što je platio. Mnogi ljudi su umrli i nisu sa nama, ali I jesu sa nama. Mrtvi su živi, a živi su mrtvi – filozofski zaključuje Cane.
Beogradski pankeri su početkom 80-ih bili dosta strogi u svom muzičkom ukusu. Nije smelo ništa da se sluša osim panka, o tome svedoče mnogi Canetovi drugari sa ulice iz tog doba, kao što su Petar Ilić Ćirilo, Branko Rosić, Vladimir Arsenijević… Cane klima glavom, ali tvrdi da se to nije odnosilo na njega.
– Ja sam već sa 13 godina imao svoju ekipu u kraju, u 21. i 22. bloku. Slušali smo različitu muziku, ja sam znao bluz, ritam i bluz, hard rok i sve to. Sećam se kada sam dobio četvrti album Led Cepelina, ljudi su dolazili da gledaju najčuveniju ploču koju nikada nije mogao da ima. Ili kad sam imao Seks Pistolse. Mi smo se snalazili. Ljudi su bili jako iznenađeni da vide nekog tipa sa Novog Beograda da zna nešto, jer uvek su predrasude bile žive. A Milan Mladenović je bio u bloku do mene, Koja je iz bloka 45. Novi Beograd, sve novo, široko, svetlo, kiseonik… Sve je bilo za nas. Ja se nikad nisam ložio na neki rokenrol lajfstajl, to je meni bilo passe. To je bilo kao, bled, duga kosa, pa se “rokaju”. Nikad mi nije to… Ja sam pank roker, voleo sam da cirkam, da eksplodiram, da me niko ništa ne pita i da mi se sklanjaju sa puta jer ide faca ljuta. Ljubav prema muzici. Pustiš Hendriksa, on te fura onom snagom svoje džitre, prvi Stonsi i to je to. Zaboraviš kako izgledaš i prihvatiš duh neke muzike. Naravno, posle Seks Pistolsa ništa nije bilo kao pre.
Pomenuti Koja iz Discipline kičme je bio važan čovek u karijeri Partibrejkersa, producirao je nekoliko bitnih albuma grupe. Nažalost, pre tri godine je imao težak moždani udar u Londonu gde se i dalje nalazi.
– Čuo sam da je bio na koncertu Public Image Limited u Londonu. Ako je bio na koncertu onda je dobro, koliko može u toj nezahvalnoj situaciji – kaže Cane.
Legendarna je Canetova izjava od pre desetak godina da nam se omladina “prokulovila”.
– Jadna naša omladina, jer ovo što smo im ostavili ni na šta ne liči. Oni su ok, ali to je uvek ista srazmera, ti imaš male pizde koje će da se prodaju i da vladaju nad drugima. Falsifikat ne voli original, to je uvek bilo.
Patrijarh Porfirije voli rokenrol, voli Brejkerse. Cane i on su već dugo bliski prijatelji. Puno beogradskih rokera koji su imali problema su išli ranije kod Porfirija u manastir Kovilj, gde je on bio starešina.
– Svi ljudi koji imaju probleme dolaze u baze spasa. Mi ništa nismo izmislili. Normalno je da ćeš da odeš. Znaš kako je u Beogradu? Zato je i tako prošao. Stalno je bilo nedrobronamernosti u odnosima, “ma šta ti, ko si ti…”. To je nešto bilo što smo mi nesvesno prihvatali, a onda nastane frka i vidiš da te ispale mnogi ljudi koji su se kleli u tebe. Nema nikog. I onda odeš u manastir, drugu atmosferu, u drugarsku i bratsku atmosferu. Gde neko može da te sasluša, da ti savet dobar da. Bez Boga si ništa, bez Boga si niko.
Aktuelna je gej parada, opet je frka u društvu oko toga. Crkva naravno to ne prihvata.
– Toliko gluposti ima koje te defokusiraju na putu spasenja. Nemam ništa protiv gejeva, ali malo su preterali. Ispada da je to važnije od dece obolele od raka i od ostalog mraka. Postoje realni problemi na koje se treba fokusirati. Gej parada? Neka rade šta hoće, otkud znam. Najgori su tajni pederi – kaže Cane svoje mišljenje koje se baš neće dopasti svima.
Na kraju, pitali smo ga šta sluša od novije domaće muzike i koje bendove može da pohvali.
– Ne bih da nikog pohvalim, jer ovde kad nekog pohvališ taj propadne. Učiniš mu medveđu uslugu. Buč Kesidi, Sitzpinker, Artan Lili… To su sve prelepi bendovi. Najzad da osetiš povratak inteligencije u rokenrol, jer rokenrol je izmanipulisana forma od strane totalnih kretenčina koji nemaju dara i koji vole samo da se foliraju – zaključuje Cane.
Bonus video – Cane Partibrejkers: Kao pank rokeru važna mi je poruka ljudima koji su odustali od života
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
