Oproštaj Nebojše Bradića od Gorana Paskaljevića

Kultura 14. okt. 202021:09 > 21:21
Podeli:
Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

Sreli smo se 25. avgusta, pred Goranov let u Pariz. Izgledalo je da je to jedan u nizu susreta kojima smo se, očekujući ih, nestrpljivo radovali, i koji su za naše prijateljstvo bili tradicija, uvek kada bi Goran i Kristin dolazili ili odlazili iz Beograda.

Piše: Nebojša Bradić

Kao neko ko je za moto svog filma uzeo Volterovu misao iz „Kandida“ da je „optimizam kada neko uporno tvrdi da mu je sve dobro iako mu je sve loše“, znao je da smo skloni očajavanju zbog neizvesnosti koje bolest nosi i nije želeo da govori o tome. Do kraja, koji je možda samo on naslućivao, bio je optimist. Predložio je da popijemo po čašu belog vina „Grk“, koje je doneo iz Istre. Razgovor je, kao i obično, pitko tekao poput vina koje je bilo izvrsno, dinamično su se preplitale teme o novom filmu koji je uveliko snimao u svojoj glavi, o neizbežnoj politici, koroni i nama u vrtlogu svega. Ispili smo bocu do kraja, a ja sam mu poklonio biografiju Ive Andrića, čiji su me podnaslov „Jedan evropski život“, i još ponešto u njoj, podsećali na njega. Jer Goran je upravo živeo jedan takav život.

Činilo mi se da sam ga oduvek poznavao. Njegove filmove sam voleo i često im se vraćao. Poznanstvo se produbljivalo kroz profesionalno preplitanje naših umetnosti – filmske i pozorišne, zajedničke posete Festu, Bitefu, Kinoteci, Madlenijanumu, Pozorištu na Terazijama, koje su pratili dugi, zanimljivi, često kritički nastrojeni razgovori, sve do zatvaranja kafana, od kojih nam je omiljena bila Madera.

Imao sam i tu čast da u Britanskom filmskom institutu u Londonu 2010. otvorim Goranovu retrospektivu , kao i da evropskim parlamentarcima u Briselu zajedno predstavimo njegov film „Medeni mesec“, prvu srpsko-albansku koprodukciju. Goran je sa neverovatnom upornošću, temeljno radio na približavanju pojedinaca, kultura i naroda, pokušavajući da spoji nespojivo, da integriše suprotnosti, da zlo pobedi dobrim.

A onda je nas život zbližio neočekivano i duboko lično. Goran je mojoj Zagi i meni, zajedno sa Kristin, pružio ruku i utehu, onda kad je bila najpotrebnija. Tek tada sam ga zapravo upoznao, i do kraja razumeo odakle dolazi toplina, plemenitost, duboka empatija i tako dobro, u kadru uhvaćena patnja u njegovim filmovima. Naš Goran – Beograđanin, Nišlija, Parižanin, Kosmopolita – živeo je jedan evropski život punim plućima i velikim srcem…

Kristin, supruga Gorana Paskaljevića, danas na komemoraciji Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

Njegova umetnička zaostavština svojom estetikom, poetikom i humanističkom vizijom, našla je svoje mesto u najvažnijim svetskim arhivama, ali je i nepogrešivo trasirala put do najmlađih generacija umetnika i gledalaca. Svom narodu i ovim našim nemirnim balkanskim prostorima, Goran je podario filmove prožete lirskim tonovima, socijalno osetljive, ideološki jasne, koji će ga svojim sadržajem, snagom i porukom trajno opominjati.

Tog avgustovskog popodneva, kada smo se, sada to znam, poslednji put sreli, sećao se svojih „Optimista“. Posebno je govorio o četvrtoj i petoj priči ovog omnibusa. Kao da je u njima ostavljao svojevrsni umetnički testament. Dozvolite mi da vas podsetim na njih.

Četvrta priča ilustruje moć diktatora koji postupa nekažnjivo. U njoj otac mlade žene, koju je silovao vlasnik lokalne livnice u kojoj su zaposleni svi muškarci iz grada, posle neuspelih pokušaja da dođe do pravde, moli lokalnog moćnika za oproštaj.

Iz filma „Optimisti“

Završna priča je o autobusu koji prevozi bolesne i nemoćne putnike u banju sa lekovitim izvorom. Pre nego što stignu do ovog čuda, vodič će nestati sa svojim saučesnikom – prevarantom, ostavljajući putnike u blatnom jezercetu na dnu kamenoloma. U finalnom tablou filma, dok jedni druge prskaju blatom i prave pite od njega, putnici podsećaju na neodgovornu decu…

Čini se da je Goran još jednom poželeo da se njegovi mali, napaćeni i naizgled naivni junaci, konačno probude i poput Kandida, počnu žestoko da se bore kako bi pronašli najbolji od svih svetova. Nažalost, to buđenje nije dočekao. Verujem da je kao „vitez sedme umetnosti“, kako ga je nazvao kritičar „Monda“, elegantno ušetao u kadrove svojih filmskih traka i tamo nestao zauvek.

Preranim odlaskom Gorana Paskaljevića, srpska i evropska kinematografija izgubile su mnogo, a moja porodica i ja mnogo više – izgubili smo Prijatelja. Ipak, ovim rečima se ne opraštam od njega. Jer kako persijski filosof i pesnik Rumi kaže, „opraštanja su samo za one koji vole svojim očima. Za one koji vole srcem i dušom, ne postoji rastanak“.

(Govor na komemoraciji Goranu Paskaljeviću u Jugoslovenskoj kinoteci, 14. oktobra 2020.)

Komentari

Vaš komentar