Glumac, reditelj i pisac Karl Rajner, smatran jednim od najvećih američkih komičara svih vremena, preminuo je u 99. godini u svom domu u Los Anđelesu, preneli su svetski mediji, pozivajući se na njegovu ćerku Eni. Rajner je ostao zapamćen kao jedan od začetnika sitkoma, po serijama sa Melom Bruksom i filmovima sa Stivom Martinom, a novija publika je mogla da ga gleda i u "Dva i po muškarca".
Karl Rajner skrenuo je pažnju na sebe još pedesetih godina prošlog veka ulogom u „Vaš šou svih šouova“, za koji je pisao i skečeve. Deceniju kasnije stvorio je „Dik Van Dajk šou“, jedan od najpoznatijih sitkoma u istoriji televizije i kamen-temeljac za ovakvu vrstu zabave do danas, a potom je radio sa Melom Bruksom na seriji audio emisija i ploča „Čovek star 2.000 godina“. Filmska publika ga posebno pamti kao glumca u komediji „Rusi dolaze” ili kasnije u rimejku „Igraj svoju igru“ (Ocean’s Eleven) i nastavcima tog filma.
Rajner je autor romana „Neka bude smeh“ („Enter Laughing“), po kom je napravljen i brodvejski hit, ali je bio podloga i za prvi od brojnih filmova koje je režirao, među kojima i četiri rana filma sa komičarem Stivom Martinom.
Većinu svoje karije, piše „Njujork tajms“, Rajner je proveo s druge strane kamera, „puštajući da drugi žanju smeh“.
Njegove zasluge za smeh kolege su priznavale decenijama, a u novom milenijumu ih je prepoznao Kenedi centar dodeljujući mu nagradu „Mark Tven za američki humor“, kao trećem laureatu, posle Ričarda Prajora i Džonatana Vintersa.
U svojim nastupima u tandemu sa Melom Bruksom, Rajner se specijalizovao za „portretisanje glasa razuma, mirnog čoveka u haotičnom okruženju“. Bio je, kako su primećivale njegove kolege, čovek koji je unosio humor „jednostavno bivajući ozbiljan“.
Emisijom „Vaš šou svih šouova“, emitovanom iz nedelje u nedelju između 1950. i 1954. godine, gde je igrao različite tipove, od trgovačkog putnika, preko frenetičnog muzičara, nestrpljivog voditelja kviza do intervjuera koji mirno postavlja pitanja otkačenim naučnicima, izgubljenim džezerima ili bezumnicima koje je igrao njegov televizijski partner Sid Sizar, trasirao je put za brojne takve likove u kasnijim komedijama.
Mnoge od skečeva pisao je sam, uključujući se u rad scenarista u „sobi iza scene“, među kojima su bili i Mel Bruks i Nil Sajmon.
„Postao sam pisac zbog te prostorije. Predložio bih nešto, a neko bi se prodrao: „Ma, šta ti znaš? Ti nisi pisac!“ Tako da sam postao pisac“, sećao se Rajner u intervjuima kasnije, a prenosi „Njujork tajms“.
U skečevima pod nazivom „Čovek star 2.000 godina“ ponovo je bio smrtno ozbiljni intervjuer, a ovaj put je intervjuisani bio Mel Bruks. Snimljeno je pet albuma sa tim skečevima, a za jednog od njih osvojili su i nagradu Gremi.
Ovaj njihov poduhvat je, kako su pričali obojica, počeo kao šou za žurke, skoro pa slučajno.
„Okrenuo sam se ka Melu jednog dana u kancelariji i rekao mu: ‘Evo čoveka viđenog pre 2.000 godina kako visi sa raspeća’, na šta mi je on uzvratio sa: ‘O, čoveče’. Uvek sam znao da će, šta god da pitam Meka, on nekako odgovoriti. Odavno sam naučio da će komičari genijalnog uma, kad ih sateraš u ćošak, izaći sa nečim izvanrednim“, pričao je Rajner.
Usledio je potom i „Dik Van Dajk šou“, koji je šezdesetih godina nagrađen sa 15 nagrada Emi, od kojih je pet pripalo Rajneru kao piscu i producentu. Nakupio ih je ukupno devet u karijeri.
Kada je njegova knjiga „Neka uđe smeh“ prodata u Holivudu, Rajner se potpisao kao koscenarista istoimenog filma, a bilo je to i prvo u nizu ostvarenja koje je režirao narednih decenija.
Njegov prvi blokbaster bio je film „O, bože!“ (1977) sa Džordžom Bernsom u glavnoj ulozi, a dve godine kasnije udružio se sa tada već poznatim stendap komičarom Stivom Martinom i režirao je „Gnjaveža” (The Jerk, 1979) sa njim u glavnoj ulozi, a potom su usledili i „Mrtvaci ne nose pelerine“ (Dead Men Don’t Wear Plaid, 1982), „Čovek sa dva mozga“ (The Man With Two Brains, 1983) i „Sve od mene“ (All of Me, 1984), koji je zacementirao Martina na vrhu liste popularnih komičara, a Rajnera kao inventivnog reditelja.
Iz Holivuda se Rajner vraćao na Brodvej, ali sa manje uspeha. Nakon saradnje sa Martinom, usledili su i novi filmovi sa Džonom Kendijem, Kristi Eli i Bilom Pulmanom, a od režiranja je odustao nakon „Tog staroj osećaja“ (That Old Feeling, 1997) sa Bet Midler i Denisom Farinom.
Međutim, vratio se pred kamere. Početkom novog milenijuma igrao je u rimejku klasika Frenka Kapre u režiji Stivena Soderberga „Igraj svoju igru“ (Ocean’s Eleven, 2001) i u dva nastavka tog filma, iz 2004 i 2007. godine.
Potom se pojavljivao u brojnim sitkomima, među kojima i u „Dva i po muškarca“ i „Kuća“, i pozajmljivao je glas za crtaće.
Pored „Neka uđe smeh“, Rajner je napisao još nekoliko knjiga za odrasle i decu decu, među kojima i nekoliko tomova memoara. Predstavljen je i u dokumentarcu o ličnostima koje su ostale aktivne i u devedesetim godinama života (2017).
Upitan da li misli u penziju, tada je rekao:
„U penziju? Možda sam star, ali nisam lud!“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar