Morate da proberete sadržaj iz svega ostalog u knjigama i on vam pruži uvid u ljudsku prirodu. Isto je i sa treš filmovima, treš TV emisijama. Borbe kečera. Kardašijanovi. Fasciniran sam time. Tako da ne kažem "čitajte Tolstoja i ništa drugo". Čitajte sve. Gledajte sve. Pesnik ne sme da oodvraća pogled, kaže čuveni reditelj Verner Hercog.
Verner Hercog, reditelj koji se sa kamerom penjao na grotla vulkana i zavlačio se u džungle, prisiljen sada je prisiljen da zbog pandemije provodi u izolaciji. U svom domu u Los Anđelesu otkriva prednosti digitalnog sveta i komunikacije preko interneta („Ovo je divno, divno!“), ali je kao reditelj imao sreće. Uspeo je da samo nekoliko dana pre zatvaranja zbog koronavirusa završi najnoviji projekat („dokumentarac o meteoritima“), a za pet dana trebalo bi da mu bude prikazana „Porodična romansa LLC“, igrani film snimljen skoro dokumentarističkom tehnikom po istinitoj priči o japanskoj agenciji koja, kako navodi u svom sloganu, „stvara iluzije zarad poboljšanja života svojih klijenata“. To znači, piše „Gardijan“, angažovanje plaćenih izvođača da se pojave u ulozi davno preminulog oca ili da glume paparace koji proganjaju modele ili radnike koji svaljuju krivicu na svoje poslodavce. Osnivač ove agencije, Japanac u svojim tridesetim godinama Juiči Iši, u filmu igra sam sebe, ali samo donekle. „Zato što ne priča svoju priču. On priča moju priču. Za moj film“, upozorava Hercog.
Novinar „Gardijana“ Ksen Bruks, koji je uradio onlajn intervju sa čuvenim rediteljem, podseća da se Hercog u poslednje vreme pojavljivao i kao glumac uz Toma Kruza u „Džeku Ričeru“, a prošle godine i kao Beba Joda u „Mandalorijanu“, iako nije gledao nijedan film iz serijala „Ratovi zvezda“ (na šta mu Hercog odvraća sa „to nije važno, preterujete sa značajem tih filmova“), i da je novac zarađen igranjem u tom filmu uložio u „Porodičnu romansu LLC“ sa naturščicima. Taj film, misli novinar, govori o usamljenosti u sadašnjim vremenima i otvara mogućnost da je svaki međuljudski odnos u osnovi predstava, na šta reditelj klima glavom i kaže da je film „naoko jednostavan na površini, ali otvara duboka, duboka pitanja“. Dok novinar prolazi kroz biografiju i filmove sagovornika, Hercog podseća da je snimio film „Čak i patuljci su počeli mali“ sa kompletnom ekipom sastavljenom od niskih ljudi, a da je za potrebe „Srca od stakla“ hipnotisao ekipu filma.
Rođena braća prezivaju se Stipetići
Hercogovo originalno prezime bilo je Stipetić, priča on, zbog majčinog hrvatskog porekla, ali ga je promenio i uzeo očevo dugo nakon što mu je otac preminuo. Braća su mu i dalje Stipetići.
„Kako da vam kažem? Moj mlađi brat i dalje ne priznaje moj rad. Misli da su neki od mojih filmova užasni. A moj stariji brat misli da je sve jedan film koji sam snimio trljav i dosadan. „Ah, snimio si još jedan, ukočiće mi se zadnjica“. Ali to je u redu. Ja sam otvoren čovek. Ne krijem se iza svojih filmova, niti saginjem glavu u rov. Držim glavu visoko. I mogu da živim s tim, jer znam ko sam i šta sam. I u miru sam s tim“, kaže Hercog.
Na pitanje da li je uvek bilo tako, da li je imao „krizu srednjeg života“, Hercog odgovara odrično.
„Čudno je to, ali nikad nisam živeo u skladu sa svojim godinana, Za početak, odrastao sam kasnije nego moji vršnjaci. Fizički, znate, pubertet mi je kasnio. A onda sam sa 19 počeo da snimam filmove, što je posao kakav obično ne radite sve do 35. godine. Sve te godine kad učite zanat, budete šegrt, vežbate se da budete časovničar ili lekar – ja sam ih preskočio. I čudno je to, jer to znači da nikada nisam živeo u skladu sa svojim godinama. Zato i nemam mnogo poznanika među vršnjacima“, priča čuveni reditelj i ocenjuje da su njegovi „prirodni drugari“ danas petnaestogodišnjaci.
„Zato što su mnogi moji filmovi dostupni na internetu, a petnaestogodišnjaci ih otkrivaju i potpuno su ushićeni njima i pišu mi onda o njima mejlove“, priča reditelj.
Hercog odbacuje konstataciju da to nije odnos na ravnim osnovama, nego da se to sineasta druži sa fanovima.
„Ne, nisu to fanovi. Uvek odmah sasečem svoja poznanstva sa fanovima. To nije zdravo. Morate da budete zloća. Ali ovo je drugačije. To je diskusija sa ljudima koji imaju veoma specifična pitanja. Obično o Kasparu Hauzeru“, napominje Hercog.
U tom trenutku se, piše novinar „Gardijana“, veza na skajpu sredila i intervju je počeo da povlači u ćaskanje. Hercog mu je objasnio da mu je žena Lena u susednoj sobi i da oboje gledaju da nekako nešto rade dok su u izolaciji. Kuća mu je puna knjiga, što se vidi kada reditelj okrene laptop da mu ih pokaže. „Okret od 180 stepeni, konačno reditelj“, uzviknuo je tad Hercog, a piše Bruks.
U idealnim uslovima, reditelj bi u tom trenutku bio napolju i snimao bi. Hercog kaže i da svi dobri reditelji pasionirano čitaju. To čak ne moraju ni da budu vrhunska dela, objašnjava. Nedavno mu je prijatelj, dokumentarista Erol Moris, preporučio „neko baš loše štivo“.
„Bila je to knjiga o propalom krotitelju lavova. Lav mu je odgrizao ruku. Pisao ju je drugom. I to je odlična knjiga za čitanje jer morate da proberete sadržaj iz svega ostalog i on vam pruži briljantan uvid u ljudsku prirodu. Isto je i sa treš filmovima, treš TV emisijama. Borbe kečera. Kardašijanovi. Fasciniran sam time. Tako da ne kažem „čitajte Tolstoja i ništa drugo“. Čitajte sve. Gledajte sve. Pesnik ne sme da oodvraća pogled“, ističe Hercog.
„Ne možete čitati Helderlina u prevodu“
Na pitanje da li čita na nemačkom ili na engleskom, Hercog reaguje, piše novinar, kao da mu je upao u zamku.
„Čitam i na drugim jezicima. Na španskom, starogrčkom i na, ovaj, kom već… Ali to nije važno. Zavisi od teksta. Mislim, na primer, na Helderlina, najvećeg nemačkog pesnika. Ne možete dopreti do njega kroz prevod. Ako biste da čitate Helderlina, prvo morate da naučite nemački“, kaže reditelj.
Pitanje jezika se, podseća Bruks, kod čuvenog reditelja proteže kroz sve radove još od „Poslednjih reči“ (1968) pa sve do „Porodične romanse LLC“, sa njegovom armijom „pametnih prevodilaca“.
Hercog je, sa svoje strane, provodio život u prevodima. Da li sebe doživljava drugačije kada priča nemački nego kad priča engleski, pita novinar „Gardijana“.
„Reći ću vam nešto. Moja žena odrasla je u Sibiru. Njen maternji jezik je ruski. Moj maternji jezik je bavarski. To čak nije ni nemački, nego je dijalekat. Ali odlučili smo, pre 25 godina, da nećemo govoriti jedno s drugim ni ruski ni nemački. Oboje smo izašli iz sigurnog okruženja svojih jezika i komuniciramo na engleskom. To će reći da smo veoma oprezni i predostrožni. Pokušavamo da izrazimo svoja osećanja što je približnije moguće na stranom jeziku. I šta je rezultat? Za 25 godina među nama nije pala nijedna teška reč“, zaključuje Hercog.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare