0
Samo nekoliko meseci delilo je jednog od najznačajnijih srpskih dirigenata od 101. rođendana. No, Mladenu Jaguštu nije se dalo da ga proslavi…
Iskusni horski, operski, simfonijski i oratorijumski dirigent međunarodnog renomea preminuo je u noći 29. jula.
Mladen Jagušt rođen je 10. decembra 1924. godine u Sunji, u Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca. Jaguštov otac Tomo i majka Ružica u Sunji, kraj Siska su vodili porodičnu strugaru i jednu uljaru. Mladen je imao tri godine, a sestra Božena pet kad su se preselili u Kragujevac.
Već u petoj godini uveliko je svirao violinu, da bi potom savladao i klavir.
– Roditelji su otkrili da sam apsolutni sluhista jer sam savršeno pevušio šlagere. U osnovnoj školi bio sam odlikaš, a odlične ocene nizao sam i u Drugoj kragujevačkoj gimnaziji. Voleo sam da se sankam sa drugarima na Metinom brdu pokraj Kragujevca, tada sam povredio leđa – sećao se maestro u jednom intervjuu.
No, bezbrižno detinjstvo grubo je bilo prekinuto kad je buknuo Drugi svetski rat.
– Nemci su ušli u Kragujevac i počeli da upadaju u trgovine i uzimaju robu. Moj otac, koji je imao dobre veze u Sisku, odlučio je da nešto robe prebaci tamo da bi sačuvao šta se sačuvati može. Poslao me je da razgovaram sa jednim trgovcem koji bi mu sačuvao bar nešto. Otišao sam, a u tom trenutku dogodilo se streljanje kragujevačkih đaka i šestorica mojih najboljih drugova su stradali. Pukim slučajem izbegao sam smrt. Moj otac je bio odveden kao talac, a kad se vratio kući, kad je razmenjen za neke Nemce bio je potpuno sed. Kosa mu je pobelela od straha – svedočio je dirigent, a sećao se da je „rat i okupaciju preživeo jer je umeo da svira i harmoniku“:
– Kao klinac sam naučio da sviram violinu, potom klavir, pa violu. Sve ideologije i promene sistema i država sam preživeo jer me je pokojni otac naučio da sam muzičar i da se ne mešam u ono što ne umem da radim. Tako su me različiti krvnici, partijski komesari, politikanti, udbaši i vodili. Kao muzikanta. E, zbog toga sam se uvek trudio da muzici pružim sve zauzvrat.
Posle rata, tokom školovanja na Muzičkoj akademiji u Zagrebu, osnovao je hor Univerziteta „Ivan Goran Kovačić“. Diplomirao je 1949. u klasi nemačkog dirigenta Fridriha Cauna i iste godine dobio mesto dirigenta Hora i Orkestra Radio Zagreba. Sledi angažman u Zagrebačkoj operi, te na poziciji dirigenta Hora i Orkestra Umetničkog ansambla Doma JNA, sa kojim je – za izvođenje Mocartovog Rekvijema – dobio Oktobarsku nagradu grada Beograda. Bio je pet godina dirigent i direktor Opere Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, a zatim i redovni profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu.
Na čelu Hora i Simfonijskog orkestra RTS-a bio je do odlaska u penziju. Maestro Jagušt je posebnu pažnju posvetio radu s Horom RTS-a snimivši kompletan opus Stevana Stojanovića Mokranjca – Rukoveti, Liturgija i Opelo.
Još pre studija u Zagrebu upoznao je jednu damu koja će ga očarati. Proveo je s njom u braku šest decenija i dobio ćerku Ladu.
– Marženku Kubiček, Čehinju godinu dana mlađu od mene, koju su ukućani zvali Beba, a ja je prozvao Maja (skraćeno od Marija, što je srpski prevod njenog imena) upoznao sam za vreme rata kod mog teče. Poticala je iz porodice muzičara, mada se sama nije bavila muzikom – pričao je za „Politku„, dok je za „Blic“ otkrio zašto mu je naročito bila bitna Bramsova prva simfonija:
– Žena sa kojom sam proveo šezdeset godina, sedela je prvi put pored mene kada sam pripremao za dirigovanje tu Bramsovu kompoziciju. Moja Maja mi je dala mnogo topline i ljubavi u tih šest decenija. Preživela je moje umetničke izazove i omogućila mi da imam muziku i ljubav, što je u mom slučaju bilo dovoljno za sreću. Zauvek je otišla 2008. godine, ali pored mog klavira stoji i dalje njena slika iz devojačkih dana…
Za jedinstven odnos prema radu sa solistima, horovima i orkestrima, u delima klasičnog i savremenog repertoara, nagrađen je brojnim priznanjima. Među njima su: Nagrada za životno delo Udruženja muzičkih umetnika Srbije, Nagrada za životno delo Univerziteta u Novom Sadu, Oktobarska nagrada Beograda i Novog Sada, nagrada Udruženja kompozitora Srbije za izvođenje i snimanja dela domaćih kompozitora, „Zlatna plaketa“ Udruženja kompozitora Srbije, Vukova nagrada…
Dirigovao je na gostovanjima širom sveta, od Austrije, Belgije, Italije, Velike Britanije, Bugarske, Turske, do Sovjetskog saveza i Kube. A poslednji put je stao na scenu sa Simfonijskim orkestrom i Horom RTS-a 2016. godine. Imao je tad 93 godine, a na Kolarcu je dirigovao izvođenjem Bramsovog Nemačkog rekvijema.
– Dirigent neće dirigovati dobro ako i sam ne radi neke vežbe. Gimnasticiranje. Od trinaeste godine svakodnevne radim obične vežbe za ruke i noge. Bavio sam se i sportom – skijanjem, čak i skokovima. I danas petnaest minuta svakog jutra vežbam – pričao je 2017. veliki dirigent koji se, pored muzike, bavio i slikarstvom. Čak je pohađao i Likovnu akademiju i najviše je voleo da slika pejzaže, a imao je i nekoliko prodajnih izložbi za života.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
