Od uličnog umetnika do legende: Priča o Baskijatu

Kultura 25. dec. 202018:17 > 09:34
Podeli:
Žan Mišel Baskijat Foto: EPA/MUSEE D'ART MODERNE DE LA VILLE DE PARIS/HO

Imao sam neki novac i stvarao sam najbolje slike. Bio sam vuk samotnjak, mnogo sam radio i mnogo se i drogirao. I bio sam odvratan prema ljudima, ovako je jednom prilikom sumirao svoj život Žan Mišel Baskijat. Život koji je bio prekratak, okončan tragično u 27. godini.

Umetnik koji bi, da sudbina nije htela drugačije, pre neki dan proslavio 60 rođendan, izjavio je svojevremeno:

– Nisam stvarna osoba, ja sam legenda!

I tim rečima kao da je sebi „prorekao sudbinu“. Za nešto više od desetak godina prevalio je ogroman put od uličnog umetnika, do zvezde neoekspresionizma o koga su se otimale prestižne galerije i čija su dela završila u kolekcijama Muzeja moderne umetnosti ili Vitni muzeja. Postao je prvi Afroamerikanac koji je ušao u kanone slikarstva.

Žan Mišel Baskijat Foto: EPA/MUSEE D’ART MODERNE DE LA VILLE DE PARIS/HO HANDOUT

A danas je „otac ulične umetnosti“, stoga i svih Benksija ovoga sveta, ikona 20. veka, koji je i sada relevantan, kao i kada je nahrupio na umetničku scenu početkom osme decenije prošlog milenijuma. O tome najbolje svedoče aukcije na kojima njegova dela dostižu rekordne sume.

Uostalom i sam je želeo da bude zvezda, a ne „galerijska maskota“:

– Kada sam imao 17 godina pomislio sam da ću možda biti zvezda. Razmišljao bih o svojim herojima, poput Čarlija Parkera ili Džimija Hendriksa i osećao u dubini da i ja mogu jednoga dana da steknem ime kao i oni…

Pre neki dan, tačnije 22. decembra proslavio bi 60. rođendan. A život je tragično završio u 27. godini. Predozirao se heroinom 12. avgusta 1988. godine. Iako njegova umetnička karijera nije trajala dugo, bio je izrazito plodan. Iza sebe je ostavio 917 crteža, 85 printova i 171 sliku.

Žan Mišel Baskijat je rođen u Njujorku u porodici srednje klase. Otac mu je bio poreklom sa Haitija, a majka je odrasla u Bruklinu, ali je poticala iz Portorika. Žalio se kako ga je otac fizički zlostavljao, a majka patila od depresije, zbog čega je bivala hospitalizovana. Uprkos ne baš sjajnom odnosu sa roditeljima, koji su se razveli kada mu je bilo sedam godina odlazak sa majkom u Muzej moderne umetnosti ili Bruklinski muzej na njega su imali presudan uticaj.

Isticao je kako mu se činilo da ga niko ne razume i da nema prijatelje. Od kuće je pobegao kada mu je bilo 17 godina. Utočište nalazi u umetnosti, i sam izrađuje majice i razglednice. Upoznaje Ala Diaza, a spaja ih interesovanje za uličnu umetnost. Ubrzo, naoružani sprejevima oslikavaju zidove po Sohou i Ist Vildžu. Stvaraju i umetnički pseudonim – SAMO, što je zapravo bila skraćenica od „Same old Shit“ (Isto staro sra*je). Njihove grafite uglavnom su svi tumačili kao političke i socijalne poruke, a bilo je i onih koji su ih videli kao fragmente nadrealističke poezije.

Iako tada još tinejdžer objašnjavao je kako je SAMO sredstvo za ismevanje laži, dodavši za „Vilidž vojs“ kako mu je neverovatno da su „skorojevići sa Menhetna“ pali na njihove fore.

– Rade tačno ono što smo i mislili. Poruke smo svesno prikazivali kao da su dubokosmislene, a oni su naseli…

Ali, saradnju sa Al Diazom završava već 1980. godine kada su širom Njujorka osvanule poruke: „SAMO je mrtav“.

Kao neko ko je obožavao muziku, visio po ulicama gde je u to vreme hip-hop već uveliko bio popularan. Ali, odlazio je i u čuvene njujorške klubove, kao što su „CBGB“ ili „Mudd“, gde gleda „Blondi“, „Ramonse“, Peti Smit i „Toking hedse“. I sam počnije da se bavi muzikom i osnova eksperimentalni bend „Gray“ sa kojim je uspeo da održi nekoliko nastupa u klubovima „Mudd“ i „CBGB“. Pojavljuje se i u spotu za čuvenu pesmu „Rapture“ sastava „Blondi“.

Žan Mišel Baskijat prvu izložbu održao je pre tačno četiri decenije, doduše ne samostalnu. U velikom prostoru na Sedmoj aveniiji održan je „Times Square Show“, revolucionarna postavka na kojoj su objedinjeni grafiti i slike sa performansima. Pored Baskijata učesnici izložbe bili su Kit Hering, Dženi Holcer, Dejvid Hamons i Keni Šarf. Baskijat je bio prisutan sa muralom koji su kritičari nazvali „kombinacijom de Kuninga i ulične umetnosti“.

Već naredne godine 20 njegovih radova uvršćeno je na izložbu „New York/New Wave“. To će za Baskijata biti prekretnica, s obzirom da je upoznao Aninu Nosei, galeristkinju koja ga ubrzo uzima pod svoje „skute“. Daruje mu prostor u podrumu svoje galerije „Prince Street“ kako bi mogao da slika. Bilo je to za ono vreme pomalo čudno… Crni umetnik, koji tek što je izašao iz tinejdžerskog perioda, dobija mecenu u vidu belkinje u septembru 1981. godine. Bio je svestan toga, rekavšti jednom:

– Čitava ova priča ima i zeznutu oštricu…

Zaključan u ogromnom prostoru Baskijat konačno počinje da slika. I to frenetično. Uz glasne zvuke džeza i hip-hopa, dva njegova omiljena muzička žanra, radi po jednu ili dve slike dnevno. Tada do izražaja dolazi i njegova potreba da svoju rasu stavi u prvi plan. Crnačka zajednica, sav njen sjaj ali i bol bili su glavni motivi u njegovim delima u to vreme. Među njima mnogi izdvajaju delo „Smrt Majkla Stjuarta“. Nekoliko godina kasnije, pred smrt konstatovao je kako Afroamerikance u umetnosti ne dočaravaju na realističan način, dodavši:

– Nema ih uopšte u modernoj umetnosti!

Delo „Smrt Majkla Stjuarta“ Foto: EPA-EFE/ALBA VIGARAY

I već u oktobru 1981. godine Nosei čitavu jednu prostoriju u svojoj galeriji ispunjava Baskijatovim delima. I uspeva da proda svako za po 2.500 dolara. Sve popularnijem i traženijem umetniku potom daje pravi atelje, ali i stan u Ulici Krozbi. Pod pritiskom da stalno „proizvodi“ nova dela, umetnik puca. Smiraj nalazi u kokainu. Na drogu troši desetine hiljada dolara.

Okružuje se luksuzom. Pije samo koktel „Kir rojal“. Odeven je u odelo sa Armanijevim potpisom, a hoda bos.

Umetnikov prijatelj i kolega Kit Hering to je jednom prilikom ovako objasnio:

– Želeo je da pokaže svima koji su ga gledali popreko dokle je dogurao.

A njegov atelje postao je stecište muzičke i likovne elite. Pored Heringa, tu su dolazili Endi Vorhol, sa kojim će Baskijat postati blizak prijatelj, Debi Hari, Madona…

Vorhol, Baskijat i Frančesko Klemente Foto: EPA/MUSEE D’ART MODERNE DE LA VILLE DE PARIS/HO

Po prvi put se samostalno, pod imenom Baskijat, predstavio na izložbi u galeriji svoje mecene Nosei u martu 1982. I sve izložene slike su prodate iste noći. Usledile su izložbe u Švajcarskoj, Italiji…

– Kada radim ne mislim na umetnost. Mislim na život – govorio je umetnik čija će dela samo nekoliko godina kasnije, uoči njegove smrti, kupovati Muzej moderne umetnosti ili Vitni muzej za cifre od 25.000 dolara po radu.

Iako jedan od najtraženijih umetnika njujorške scene, koji je doživeo uspeh i van granica SAD, smetalo mu je što ga neki još uvek nazivaju „grafiti umetnikom“:

– Kita Haringa ili Kenija više ne zovu grafiti umetnicima – žalio se u razgovoru za „Veniti fer“.

„Osveta“ je stigla u vidu ogromnog portreta umetnika koji je krasio naslovnu stranu „Njujork tajmsa“ 1985. uz tekst o Baskijatovom impresivnom delu zanimljivog naslova – „Nova umetnost. Novi novac“.

Sa retrospektivne izložbe u Parizu 2018. godine Foto: EPA-EFE/ETIENNE LAURENT

Ali, sa uspehom i ogromnim novcem sve je dublje tonuo u kandže poroka. Posle kokaina, navukao se i na heroin. I to žestoko, svedočili su njegovi poznanici. Jedini koji je uspevao koliko-toliko da ga drži podalje od narkotika i ko je imao pozitivan uticaj na njega bio je Endi Vorhol.

I zato je Vorholova smrt krajem februara 1987. godine za Baskijata bila nepodnošljiva. Stravično uzdrman odlazi na Havaje kako bi se navodno lečio. Kada se vratio u Njujork tvrdio je da se okanuo poroka. Planirao je potom da ide u Obalu Slonovače u jedno selo gde meštani imaju proveren lek za bolesti zavisnosti. Bar je tako govorio. Ali, samo desetak dana pre planiranog puta pronađen je mrtav u stanu koji je bio vlasništvo Endija Vorhola.

Žan Mišel Baskijat sahranjen je u Bruklinu. Kit Hering, svestan da neće moći još dugo da izdrži u svojoj bici sa sidom, i da će mu se uskoro pridružiti, u „Vogu“ se ovim rečima oprašta od prijatelja:

– Za deset godina načinio je toliko umetničkih radova kao da je imao jedan dugovečan život. Pohlepno se pitamo šta je još možda napravio, za koja to remek-dela smo ostali uskraćeni njegovom smrću… Ali činjenica je da da je stvorio toliko da će njegovo delo proučavati generacije koje dolaze.

Hering kao da je znao kakva ga tek slava čeka… U nebesa su ga dizali Debi Hari, Dejvid Bouvi, Madona, koji su mu bili prijatelji, ali i veliki kolekcionari njegove umetnosti. A Madona, bar na kratko, i intimna partnerka.

Za njegova dela proteklih petnaestak godina ogromne svote novca izdvajali su Lars Ulrih, bubnjar „Metalike“, teniska legenda Džon Mekinro, glumci Leonardo di Kaprio, Džoni Dep…

Reditelj Džulijan Šnabel snimio je 1996. godine film o turbulentnom životu umetnika nazvan jednostavno „Basquiat“. Umetnika je igrao Džefri Rajt, a Endija Vorhola Bouvi.

Godinama unazad većina svetskih muzeja organizovala je velike retrospektivne izložbe Baskijata, a proletos je njegova slika iz 1981. godine „Bird on Money“ bila lajmotiv za omot novog albuma „The New Abnormal“ kultnog njujorškog sastava „Strouks“.

Na likovnim tržištu cene njegovih radova proteklih godina su „eksplodirale“. U maju 2016. godine jedna od njegovih slika iz serijala „Lobanja“ (Head) prodata je za 57,3 miliona dolara. A samo godinu dana kasnije njegovo delo iz istog serijala iz 1982. prodato je na aukciji u Sotbiju za neverovatnih 110,5 miliona dolara, što je bio rekord za jednog američkog umetnika. A naročito Afroamerikanca.

Sa izložbe u Parizu iz 2018. godine Foto: EPA-EFE/ETIENNE LAURENT

Nakon te aukcije Baskijatov prijatelj i trgovac umetninama Džefri Dajč zato je konstatovao:

„Žan Mišel Baskijat sada je konačno u istoj ligi kao i njegov omiljeni Pablo Pikaso!“

Komentari

Vaš komentar