0
Od požude do Duška Dugouška - zec je kroz istoriju poprimio različita značenja u globalnom folkloru i umetničkoj simbolici. Ali, kako je postao simbol Uskrsa?
Uskrs je hrišćanski praznik koji slavi vaskrsenje Hristovo posle njegovog raspeća na Veliki petak. Tradicija nalaže farbanje jaja, a uz jaja uvek sedi – zec.
Doći do odgovora otkud zec uz Uskrs nije tako lako kao što se čini – lov će nas odvesti u nekoliko zečjih rupa, poput Alise na njenom putovanju kroz Zemlju čuda. Tri teme zečeva presecaju globalnu mitologiju i religiju: percipirana svetost zečeva, njihova mistična veza sa mesecom i njihova veza sa plodnošću.
Da li su zečevi povezani sa Uskrsom jer su ih često smatrali svetima?
Zečevi su bili poštovani u keltskoj mitologiji, a prikazani su kao lukavi prevaranti u mitovima indijanskih plemena. Slične priče se mogu naći u centralnoafričkim bajkama o srodnoj figuri zeca kao krajnjeg heroja lukavstva. Nemoguće je ne videti zečeve iz crtanih filmova – uključujući Duška Dugouška – koji takođe prate ovu drevnu tradiciju životinjske lukavosti, piše „BBC culture“.
Prema narodnom predanju u Ujedinjenom Kraljevstvu, veštice se mogu transformisati u zečeve, a u mnogim kulturama na njih se gleda kao na preteče i dobre i loše sreće. Zečevi su brzi i okretni trkači, što može objasniti opštu percepciju njih kao lukavih, ili misterioznih i nejasnih. Ovo gledište potkrepljuje i fenomen simbola „tri zeca“. Prikazuje tri zeca koji trče u krugu, dodirujući se ušima formirajući trougao.
Možete ga pronaći u mnogim srednjovekovnim crkvama u Velikoj Britaniji. Naučnici su ovu sliku dugo smatrali zavičajnom ikonom, a kasnije je otkrivena širom Evrope, u katedralama i sinagogama u Nemačkoj, u francuskim parohijskim crkvama – ali i na artefaktima stvorenim u Siriji, Egiptu i dolini Svat u Pakistanu.
Najraniji primer se može naći u pećinama Dunhuang u Kini, budističkom svetom mestu stvorenom u 6. veku nove ere. Privlačnost simbola „tri zeca“ delimično je u njegovoj centralnoj optičkoj iluziji – svaki zec pojedinačno ima dva uha, ali izgleda da ih ima ukupno tri. Razlog zbog kojeg je tako široko rasprostranjen je verovatno zbog međunarodne trgovine u prvom milenijumu nove ere.
Zajedno sa mnogim drugim prodornim umetničkim simbolima, verovatno se nalazio na predmetima koji su kupovani, prodavani i izvezeni duž Puteva svile koji su povezivali Evropu sa Azijom.
Veruje se da simbol podrazumeva prosperitet i regeneraciju kroz svoj ciklični sastav i preklapajuće forme. Čini se da su teme obnove i ponovnog rađanja povezane sa vaskršnjom porukom. Da li je Uskršnji zec mogao da potiče od ovog drevnog budističkog simbola?
Veruje se da je simbol „tri zeca“ nastao u priči u Jatakama (priče o životu Bude) o „zecu nesebičnosti“. U ovoj priči zec je prethodna inkarnacija istorijskog Bude, Sidarte Gautame. Toliko je velikodušan i pobožan da se, kada sretne izgladnelog sveštenika, samopožrtvovano popeo u vatru da mu obezbedi obrok. Kao nagradu za njegovu vrlinu, lik zeca bačen je na mesec. Ova priča, kao i lunarne asocijacije zečeva uopšte, verovatno potiču iz mnogo drevnijih religija u Indiji. Mesec zaista ima oznaku na svojoj površini koja izgleda (uz malo mašte i žmirkanja) kao zec.
Zečevi koji nastanjuju mesec i gledaju u mesec se razmnožavaju u vizuelnim kulturama Kine, Japana i Koreje. Taoističke tradicije u Kini prenose priču o zecu koji živi na Mesecu koji meša sastojke eliksira života. Domorodačka kultura Severne i Centralne Amerike ima veoma slične mitove koji povezuju zečeve sa Mesecom. Čini se da je zec časno stvorenje, sinonim za nebeske moći i podmlađivanje ne samo za hrišćane na Uskrs, već i širom sveta.
Zečići i plodnost
Iako su simbolika i bajke o životinjama sa Istoka ušle u evropsku ikonografiju, poreklo Uskršnjeg zeca možda leži bliže kući. Većina hrišćanskih simbola potiče iz biblijskih izvora, iako su neki preživeli iz umetničkih kultura antičke Grčke i Rima. Biblija nudi različite stavove prema zečevima. O njima se govori kao o nečistim životinjama, međutim u psalmima su oni opisani kao oni koji poseduju izvesnu inteligenciju, iako su na kraju osuđeni kao slabi. Ono što je antičke grčke i rimske pisce najviše fasciniralo bila je njihova plodnost. Filozof Aristotel (384-322 pne), na primer, primetio je kako zečevi mogu da se razmnožavaju neverovatnom brzinom.
Drugi uticajni pisac, Plinije Stariji (23-79 n.e.), pogrešno je verovao da je njihovo vrtoglavo razmnožavanje posledica činjenice da su zečevi bili hermafroditi i da su porođaj delili i muškarci i žene. Može li se Uskršnji zeka povezati sa ovom klasičnom idejom plodnosti, koja se koristi da izrazi podmlađivanje i plodnost proleća?
Takve zadivljujuće veštine u biološkoj reprodukciji svakako su imale uticaja na evropski simbolizam. U srednjovekovnoj i renesansnoj umetnosti, zečevi su često bili predstavljeni uz Veneru, drevnu rimsku boginju ljubavi i seksualnosti. Požuda je jedan od sedam smrtnih grehova, a kada su je umetnici prikazivali u alegorijskom obliku („Lukuria“), ponekad je dobijala oblik žene sa zekom.
U srednjovekovnom i renesansnom periodu, zečevi su mogli biti ili simboli čednosti ili bezgranične seksualnosti, u zavisnosti od konteksta.
To se može videti kada uporedimo Ticijanovu spokojnu i blistavu Bogorodicu o zecu (1520-30) sa Pizanelovom zanosnom Alegorijom Luksurije (1426). Na Ticijanovoj slici, čisto beli zeka je simbol Marijinog celibata. Na Pizanelovom crtežu, zec simbolizuje razvratnost.
Ove biološke osobine zečeva takođe su izazvale povezanost sa plodnošću u inače nepovezanim kulturama. U mitologiji Asteka, postojalo je verovanje u Centzon Tōtōchtin – grupu od 400 pobožnih zečeva za koje se govorilo da priređuju pijane zabave u znak proslave izobilja.
Čak i unutar Evrope, različita društva su koristila zečeve kao ikonu plodnosti i povezivala ih sa božanstvima reprodukcije. Prema pisanju Bede Poštovanog (673-735 nove ere), anglosaksonsko božanstvo po imenu Eostre bilo je u pratnji zeca jer je predstavljalo podmlađivanje i plodnost proleća. Njene festivalske proslave bile su u aprilu, a uobičajeno je da se veruje da smo preko “Eostre” stekli ime za Uskrs kao i njenog zeca prijatelja. Ako je to tačno, znači da je hrišćanska ikonografija davno prisvojila i usvojila simbole iz starijih, paganskih religija, mešajući ih sa svojim.
Legenda koja govori o boginji proleća Eostre
Prva teorija koja je diskreditovana od strane Oksforda, ali i dalje prihvaćena u svetu, a posebno na zapadu Evrope, vezuje se za boginju proleća, buđenja prirode i vaskrsnuća. Legenda kaže da je Ostara (Eostre) (engl. Easter) jednog hladnog zimskog dana šetala šumom i videla pticu koja je besmoćno stajala i smrzavala se u ledenoj šumi. Sažalila se na nju i da bi je spasila pretvorila ju je u zeca, kako bi je krzno štitilo od hladne i duge zime. Kako je i dalje bio ptica, zec je svake godine u proleće u znak zahvalnosti ostavljao šarena jaja i poklone i prinosio ih boginji. Otuda verovanje da baš kao i Deda Mraz, uskršnji zeka donosi poklone. U Nemačkoj je čak prisutna tradicija pisanja pisama uskršnjem zeki.
Da li ovo zatvara slučaj o poreklu Uskršnjeg zeca?
Problem sa pokušajem da se da bilo kakav konačan odgovor je nedostatak dokaza. Osim Bedea, ne postoji jasna veza između Eostrea i Uskrsa, a Bede se ne može smatrati direktnim izvorom o anglosaksonskoj religiji jer je pisao iz hrišćanske perspektive. Iako može izgledati vrlo verovatno, veza se nikada ne može sa sigurnošću dokazati.
Kao u “Alisi u zemlji čuda”, beli zec se nikada ne može u potpunosti shvatiti. Kroz istoriju, zečevi su viđeni kao svetinja i oličenje lukavstva. Povezani su sa zagonetnom čistotom meseca, sa čednošću i sa vrhunskim moćima plodnosti. Sa izvesnom pravednošću ova krajnje zagonetna životinja nastavlja da izmiče značenju. Što dalje jurimo za poreklom Uskršnjeg zeca, on više nestaje u mračnim vrtovima, dražeći naš očaj za logičan odgovor na iznenađujuće složenu zagonetku.
Bonus video: Ponoćna Vaskršnja liturgija u hramu Svetog Save u Beogradu