Ne znam kako su arhitekte razmišljale o ovom trgu, kad su jednostavno zaklonili ceo spomenik, kaže arhitekta Slobodan Maldini na Savskom trgu, pokazujući vizuru iz koje bi najbolje trebalo da se vidi obeležje grandioznih dimenzija posvećeno Stefanu Nemanji.
Još od kada je predstavljeno idejno rešenje za spomenik Stefanu Nemanji, svečano otkriven juče na Savskom trgu, vode se polemike o tome da li je rodonačelniku loze Nemanjića potrebno baš takvo obeležje i da li mu je tu mesto. Visoko 23 metra, težak 68 tona dominira Savskim trgom, a posetioci, koje smo danas zatekli tamo, obilazili su ga i tražili mesto odakle je najbolje da ga vide, bilo da bi napravili selfi ili se lično uverili da li je baš onakav kako se o njemu priča. Da provere da li je to „adekvatno obeležje tvorcu srpske državnosti“, kako o njemu pričaju predstavnici vlasti, ili „megalomanski kič“ i „grandiozno ruglo“, kako ga ocenjuje dobar deo stručne javnosti.
Odakle ga je najbolje sagledati, pitamo arhitektu Slobodana Maldinija. On bira poziciju na samom rubu Savskog trga, sa desne strane, par stotina metara jugoistočno od spomenika. Ali odmah ispred je zidani objekat sa saksijama sa cvećem po strani i nekoliko stubova ulične rasvete. Da, to je to mesto, odatle bi vizura trebalo da bude najbolja, kaže Maldini.
– Ne znam kako su arhitekte razmišljale o ovom trgu kad su jednostavno zaklonili ceo spomenik – kaže on i pokazuje i kante za otpatke postavljene baš tu.
Vidik na spomenik nam zaklanja i građevina čija namena nije najjasnija.
– Ne znam čemu služi taj objekat. Mislim da je to neka cvećara, pošto vidim da je cveće okolo postavljeno. Tako da je prilaz spomeniku vrlo, vrlo dobar i interesantan – kaže ironično naš sagovornik.
Njegova prva impresija je, kada ga pogleda, da je to „segment kulture koji nas svrstava u zemlje sa nerazvijenom kulturnom svešću“. Maldini priča da su i u vreme Tita podizani veliki spomenici, ali izvan gradova, poput onih na Kozari ili Tjentištu, a da oni nikada nisu bili figurativni i nisu bili vezivani za ličnosti, nego su imali geometrijske ili elemente arhitekture. „Ovaj spomenik nema takav značaj, niti takav karakter“, kaže on.
Na pitanje kako se spomenik uklapa u okolinu, Maldini kaže da je prevelik.
– Spomenik Stefanu Nemanji je pre svega preveliki za ovaj prostor. Rusi su ga radili za ruske dimenzije, Moskva ima ogromne trgove, ogromne bulevare, gde takav jedan spomenik može da legne. A Beograd je mali grad, mala prestonica, krivudavih, malih ulica gde takav jedan monument ne može proporcijski i veličinom da stane. Nama ovo nije bilo potrebno, mi smo mogli Stefanu Nemanji da se odužimo na milion različitih načina. Nažalost, Beograd smo srozali u kulturnom smislu, da će nas svet ubuduće gledati kao kulturnu provinciju – kaže Maldini.
To je pokazatelj, komentariše on, „da smo izgubili nacionalni, kulturni i istorijski identitet“. Na spomeniku mu smeta mnogo toga.
– Pre svega je predimenzionisan. To nije ono što je konkursom dobijeno. Na konkursu je dobijeno rešenje visoko 15 metara, a mi smo na neki volšeban način dobili rešenje visoko 24 metra, skoro duplo. Smeta ceo koncept. Ovo je zastareli koncept, figurativne skulpture, koji je primenjivan u doba Meštrovića, između dva svetska rata. Posle Drugog svetskog rata smo imali soc-realizam, a posle toga umetnost koja je apstraktna. Vajari se izražavaju drugim sredstvima, geometrijski, i drugom vrstom simbolike. Spomenik je retrogradan jer nas vraća u jedno vreme koje je davno prošlo i smešta nas u tu grupu retrogradnih kultura koje troše enormna sredstva na kulturno beznačajne tekovine – navodi Maldini.
I izgled spomenika razlikuje od rešenja kakvo je predstavljeno nakon konkursa.
– Mi nismo dobili spomenik koji je nagrađen na konkursu. Nemanja je imao krst. Doduše, Rukavišnjikov (Aleksandar, autor spomenika, prim. nov.) nije dublje ulazio u simboliku srpskog pravoslavlja, pa je napravio ruski krst, nije ulazio u simboliku srpske državnosti, pa je stavio spomenik na mak, a ne na žir, pa je u međuvremenu krst zamenio mačem, što je svojevrsni apsurd jer se radi o Stefanu Nemanji, svecu. Zamislite svecu da stavite mač u ruke, da je neko, recimo, patrijarhu Pavlu stavio mač u ruke… Tu ima puno grešaka. To nije ni srednjovekovni mač, nego paradni, tanak, koji nema veze sa srednjovekovnim oružjem. A i zašto bi bilo ovde oružja uopšte? Zašto bismo mi prikazivali oružje kao element naše državnosti? To nas opet svrstava u one zemlje koje se smatraju varvarima, onima koji potežu oružje, a znamo iz ove naše bliske istorije da smo pretrpeli mnogo toga upravo zbog toga što smo se lako latili oružja. Prema konkursu je mač trebalo da bude u koricama, a krst u ruci. U ovom slučaju je on isukan, preteći – priča naš sagovornik i ukazuje na to da su i motivi pravoslavlja potisnuti, a da dominiraju vojnički elementi.
Maldini navodi da je spomenik u neskladu i sa trgom, da su oko njega stubovi javne rasvete, a da je u kontrastu sa obližnjim Beogradom na vodi.
– Imate jedan „grad budućnosti“ i imate jedan spomenik retrogradan, kao da ga je radio Meštrović u nekim početnim fazama. Taj kontrast je nezamisliv. Spomenik ne govori o Beogradu kao o gradu budućnosti, nego kao o gradu prošlosti, gde smo opterećeni neznanjem naše istorije. Ovo je jedan banalan primer toga kako se mi odnosimo prema toj našoj duhovnosti. Ovo nije spomenik Stefanu Nemanji. Verovatno bi i on, kada bi mogao da ga vidi, to smatrao lošim predstavljanjem njega samoga. On je čovek koji je napustio mač i zamenio ga monaškom ćelijom i bio svetac. I sada vi jednog sveca odevate u borbenu odoru. Pokazujete da o njemu ne znate ništa – kaže arhitekta.
Spomenik je, ocenjuje on, populistički i rađen je u stilu „populističkog realizma“.
– Ljudi koji ga vide, percipiraju ga kao velikog, grandioznog, prelepo urađenog u nekom zanatskom smislu, međutim, dalje od toga ne vide. Oni ne ulaze u dubinu svega toga, nažalost. Mi nismo uspeli da tu poruku srpske duhovnosti prenesemo – objašnjava Maldini.
Kip slobode u Americi je, ispada, jeftiniji od spomenika Stefanu Nemanji, kaže on, iako je mnogo veći. Između ostalog i zbog materijala.
– Ovo je skup, plemeniti materijal koji se ne koristi na ovako velikim spomenicima. On se koristi na spomenicima ljudskih dimenzija. Međutim, kad radite grandiozne spomenike, koriste se drugi materijali. Kip slobode je rađen od lima. Ovo je kao da ste radili inženjerski rad, kao da neko pravi lokomotivu od srebra – zaključuje Maldini.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare