1
Realnost je tako čudna, ma najbolja je za pričanje priča. Nekad je okruženje oko nas toliko bizarno da kad bismo ga doslovno preneli na film mnogi ne bi poverovali šta se sve dešava u stvarnom životu. Ali, meni je stvarnost najveća inspiracija, priznala je u Beogradu austrijska sineastkinja Džesika Hausner.
Slavna scenaristkinja i rediteljka došla je danas, uprkos sveopštem haosu u centru grada, u Beograd. Naime, Džesiki Hausner pripala je čast da otvori 11. Austrijski filmski festival, koji se, bar u Beogradu, održava od danas do 13. aprila na bezbednoj udaljenosti od „epicentra političkog vašara“ u režiji vlasti – u Sinepleks Ušću.
Ne samo da je otvorila Austrijski filmski festival, već je uprkos opsadi centra grada u Ambasadi Austrije danas održala i inspirativan masterklas tokom kog je pričala o svojim počecima, o tome kako nastaju ideje za filmove, ili kako ih realizuje.
Nije zgoreg podsetiti da je Džesika Hausner rođena u Beču 1972. godine, gde je studirala režiju na Filmskoj akademiji i snimila nagrađivane kratke filmove „Flora“ i „Intervju“. A prvi dugometražni film „Lovely Rita“ premijerno je prikazan na Kanskom filmskom festivalu u okviru programa Izvestan pogled 2001. I drugo ostvarenje „Hotel“ bilo je deo iste kanske selekcije, a „Lourdes“ je ovenčan FIPRESCI nagradom u Veneciji. Ostvarenje „Little Joe“ bilo je prvo koje je snimila na engleskom jeziku, a u Kanu je za ulogu u ovom filmu Emili Bičam osvojila nagradu za najbolju glumicu. Na istom festivalu je pre dve godine premijeru imao njen poslednji, zapažen film „Nula kalorija“.
– Pre nego što krenem u poduhvat realizacije filma, neophodno mi je da imam priču koju želim da istražim. Pričanje priča može biti zavodljivo, i mnogi reditelji se opredeljuju da publici omoguće da se identifikuje sa glavnim likovima, da ih razumeju, kao i samu radnju, i da im na kraju pruže rešenje za sve probleme. Ja ne volim takav pristup, u mojim filmovima je mnogo rupa. Ostaju nekako na površini, jer ne želim da nekom sugerišem šta junak u filmu oseća. Mislim da mi vrlo često ne poznajemo čak ni sebe dobro, a kamoli druge da bismo nekom nešto „crtali“ – iskrena je bila na masterklasu Džesika Hausner.
S obzirom da je i scenaristkinja i rediteljka, ta dva domena u stvaranju razdvaja:
– Pisanje, dakle scenario je jedan proces za mene, a režija drugi. I kad završim pisanje, onda se pretvaram da sam druga osoba i da mi je neko poslao scenario, pa iznova vizuelizujem svoju priču, zamišljam kako bi taj film mogao da izgleda. Nekad se scene koje sam sama napisala tako prirodno menjaju, jer mi se, kao rediteljki, čini da previše objašnjavam. Uvek želim, kad razmišljam o filmskim slikama, da ih prikažem na pomalo čudan način.
Kada se desi da je na nekom projektu koscenaristkinja, ili da ima saradnika, opet uvek sama napiše prvu ruku scenarija, da bi potom s tom drugom osobom na sastancima razvijala dalje narative.
– Pisanje je za mene nešto intuitivno, ali s druge strane treba da bude i refleksija, intelektualni rad. Stoga nastojim da napravim ravnotežu u praćenju sopstvenog instinkta i preispitivanja onog što sam uradila.
Prisetila se kako je na počecima karijere imala podršku slavnog austrijskog reditelja i scenariste Mihaela Hanekea.
– Dok sam bila još student akademije, druga ili treća godina, rukom sam Hanekeu napisala pismo. Haneke je tad, bar u Austriji, bio „u problemu“. Prvih nekoliko filmova koje je režirao nikako nisu prolazilli. Naslovi u novinama su bili da Haneke samo troši budžetske pare, jer njegove filmove niko ne želi da gleda. I dok su retki u Austriji voleli njegova prva tri filma, ja jesam. I u tom pismu sam ponudila da mu budem asistent režije. Pristao je. Uvek me je interesovalo da smislim originalni filmski jezik, kao što je to on uspeo. Drugi stvaralac u to vreme koji je bio bitan, a i danas je, jeste Ulrih Zajdl. Zaista, dve važne figure austrijskog filma – ocenila je, setivši se i kako joj je Haneke dugo bio mentor, od kog bi tražila savete, slala mu predloške na čitanje zarad sugestija.
Dodala je i kako je u austrijskoj kulturi postojala velika tradicija eksperimentalnih filmova, koji su je takođe veoma inspirisali dok je stasavala. Istakla je kako obično u filmovima reditelji ciljaju na izazivanje trenutne, snažne emocije kod publike.
– Primera radi, dečak ide ulicom i na njega naleće autobus. To izazova trenutnu emociju kod gledalaca. Ali, postoje i druge emocije koje nisu na „prvu loptu“. Na primer, da će se vaš život okončati. One diktiraju drugačiji način režiranja. Dakle, da ćeš i ti jednoga dana umreti, a ne samo taj dečak na koga naleće autobus. Ja u svojim filmovima ciljam na te druge emocije – kazala je, pomenuvši i kako je strah od smrti nešto što svaki dan moramo da odbacimo da bismo nastavili da živimo.
Hausner je naglasila i kako se uvek trudila da se ne bavi žanrom na velikom platnu:
– Žanrovski filmovi imaju striktna pravila koja publika dobro poznaje, te u skladu s tim očekuje, zna kako će se film razvijati. A ako pred njima nije žanrovski film, ako se ne razvija kako očekuju, onda su ljuti, iritirani. Međutim, ja na tome insistiram. Moji filmovi postavljaju pitanja o nesigurnostima, da većina možda nije u pravu, već u krivu.
Zajedno s kolegama s Filmske akademije u Beču, rediteljima Barbarom Albert i Anotinom Svobodom i direktorom fotografije Martinom Gšahtom još 1999. godine osnovala je produkcijsku kompaniju „Coop99“.
– Živeli smo tada u svetu kinematograafije u kojem su dominirali muškarci od pedesetak godina. Tada sa dvadesetak godina nisam mogla ni da zamislim da bih jednoga dana mogla da budem u toj poziciji. Kao da je postojala neka rupa između generacija. Mi smo želeli da stvaramo filmove za internacionalnu publiku, a ne samo austrijsku. Jer, nije nam se baš činilo da je Austrija svima u svetu bila na umu kad je film u pitanju. Zato je Haneke bio prezren tada u Austriji. Osnovali smo zato 1999. sopstvenu kompaniju, ne znajući koliko to opasno može da bude. Ali, s druge strane to nam je omogićilo slobodu. Mogla sam ja da budem ta koja odlučuje, jer sam uložila sopstveni novac, i nije tu bilo producenata koji bi mi sugerisali kako nešto treba da izgleda. Oslobađajuće je kad ste sami sebi gazda – priznala je.
Kao sineastkinja čiji su filmovi često bili selektovani za Kanski ili Venecijanski festival, osvrnula se i na Glavnu takmičarsku selekciju predstojeće, 78. smotre na Kroazeti u koju su uvršćeni filmovi čak šest rediteljki:
– Kada sam počinjala, mislila sam da su moje šanse za uspeh ravne nuli. Nije tada bilo perspektivno da budeš rediteljka. Ali, opet, shvatila sam da bi bilo dobro da sam izuzetak. Otuda meni tako snažna volja da probam nešto u čemu mnoge žene nisu uspele. Ali, shvatila sam u nekom trenutku da, uprkos talentu, snazi, volji, moraš sa nekim i da sarađuješ, neophodno je da te neko podržava. Tada je pejzaž filma bio fokusiran na muškarce, a danas se to popravilo u korist žena. I muškarci su se promenili, shvatili da žene jesu ravnopravnije. Pa, meni se danas obraćaju s više respekta. Dok nisam napunila 45 godina, nazivali su me mladom rediteljlkom. Zamislite – mlada s 45… (smeh) Nekada je u Kanu, u takmičarskim programima bio jedan ili dva filma, koje su potpisale rediteljke. Evo sada ih ima šest, što je znak da je došlo do poboljšanja. Iako još uvek ima predrasuda spram rediteljki, sve ih je manje.
Muškarci danas razumeju da mogu samo da dobiju nešto kroz zajednički proces u kojem učimo jedni od drugih, poštujemo jedni druge. Znate, generacija rediteljki pre mene je isto postizala uspehe s prvim ili drugim filmom. Međutim, neke od njih su oduzele sebi živote, jer su se posle drugog filma osećale frustrirano, smatrale su da ih društvo blokira, da ne mogu dalje. Moja generacija je, ipak, imala veću podršku i mogla je da nastavi dalje – kazala je Džesika Hausner, dodavši kako to što imate dobar film nije dovoljno za uspeh. Neophodno je da taj proizvod neko poželi da kupi, dakle da imaš mrežu, podršku.
Dok je i sama dve godine bila profesor na Filmskoj akademiji u Beču, setila se ponovo svojih studentskih dana. Neki od njih nisu bili, podelila je s prisutnima, među kojima su bili reditelji Bojan Vuletić i Darko Lungulov, te selektorka 11. Austrijskog filmskog festivala i producentkinja Snežana van Hauvelingen, i moderator masterklasa Miroljub Vučković, baš blistavi:
– Zamalo sam izbačena s akademije jer sam bila loš student. Imali smo na prvoj ili drugoj godini zadatak da za ispit snimimo film o poteri. A ja sam takve filmove uvek prezirala. Na primer, kad sam pogledala „Francusku vezu“, meni se taj film uopšte nije svideo. I kad god bih gledala filmove o poteri, išla bih u toalet. Meni to nikad ništa nije značilo. I taj moj studentski film je bio očajan, niko ga nije razumeo. Pala sam ispit i profesor mi je preporučio da batalim studije, da prestanem da se bavim filmom, i da mi je bolje da se dobro udam. Ali, na moju sreću, taj profesor je otišao s fakulteta, i drugi profesori su me ostavili na miru, jer su shvatili da sam drugačija.
A Džesika Hausner potiče iz velike umetničke porodice. Roditelji su joj bili slikari, kao što je i starija sestra Ksenija. I dok je otac preminuo, o čemu je pre godinu dana govorila i u ekskluzivnom razgovoru za Nova.rs, majka je još uvek aktivna. A podelila je u Beogradu s prisutnima na masterklasu i jednu crticu iz svog odrastanja…
– Mlađa sestra Tanja je kostimografkinja. Između Tanje i mene je dve godine razlike, i imale smo neobično detinjstvo. Naime, tokom detinjstva bismo na odmor i za praznike išle s porodicom – u muzej. Dakle, ako bismo otišli u Madrid, nismo ništa od grada videli, već smo sve vreme bili u Pradu. I tri dana zaredom išli bismo u Prado i gledali po čitav dan slike. Ali, Madrid – ne. Kad sam sa 19 godina otišla u Firencu s prijateljem, moja prva reakcija bila je – Hajde da idemo u muzej. Na to mi je rekao – Ne, idemo na bazen, pa na odmoru smo. A ja nisam ni znala šta to znači. Shvatila sam tek tad da možeš da ideš na odmor i bez posećivanja muzeja, i da, eto, samo plivaš…
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
