Morison više nije mogao: Iza kulisa poslednjeg nastupa Dorsa

Kultura 13. dec. 202015:55 > 16:32
Podeli:
Džim Morison na koncertu Foto:Philippe Gras / Zuma Press / Profimedia

Rasturen od alkohola Džim Morison popeo se na scenu koncertne dvorane "Verhaus" u Nju Orleansu pre 50 godina. Kako je stupio na binu, tako je sve pošlo naopako... Toliko naopako da će taj njegov izlazak na binu biti i poslednji u njegovom životu.

Izašavši na binu pod više nego vidljivim dejstvom alhokola nije mogao da se seti stihova sopstvenih pesama, pa je počeo da urla izmišljene reči na muziku koju je ostatak benda „Dors“ svirao. Onda je pokušao da izvede nove pesme sastava – „Riders on the Storm“, ili „Palace in the Canzon“, ali je vrlo brzo od toga odustao. Publika je krenula da zviždi i vrlo glasno izražava svoje negodovanje, a frontmen američkog benda je pokušao da ih odobrovolji šalama… No, nije mu uspelo.

Dorsi 1968. u Britaniji Foto:TopFoto.co.uk / Topfoto / Profimedia

Nekako se i držao do polovine koncerta, ali onda se sve raspalo. I ne slutivši „odsvirao je kraj“ svome bendu. Tačnije koncertima „Dorsa“. Biće to poslednji nastup ikada američkog sastava „Dors“, a samo sedam meseci kasnije i Džimu Morisonu doći će tragičan kraj.

– Na tom koncertu Džim je jednostavno ostao bez svoje energije, životne snage… Sve kao da je isparilo – sećao se tog poslednjeg nastupa pokojni klavijaturista benda Rej Manzarek u autobiografiji iz 1998. godine, naslovljenoj po hitu benda „Light My Fire“.

Na tom „istorijskom“ koncertu u jednom trenutku Morison je kolabirao. Samo se stropoštao na pod, a došavši sebi, odbijao je da ustane. Kada je bend, uprkos svemu, pozvan na bis, on je naslonjen na stalak od mikrofona mumlao pesmu „Light My Fire“, da bi, dok je bend svirao numeru „The End“, seo na postolje za bubanj.

Toliko je bio obeznanjen od alkohola i ko zna još čega da ga je bubnjar Džon Denzmor nogom gurkao u pravcu mikrofona. Odjednom iz Morisona počinje da kulja bes…

Pun žuči zbog svega što je preturio preko glave tri godine unazad, zbog svega što mu se dešavalo na ličnom i profesionalnom planu, od progona od strane establišmenta, preko zatvorske kazne koja mu je visila“ kao omča oko vrata“, do nemogućnosti da kontroliše bilo šta, pa i sopstveni život, uzeo je stalak od mikrofona… Bes je pokušao da iskali tako što se svom silinom trudio da stalak razbije u paramparčad. Primirio se tek kada mu je prišao menadžer turneje, koji je video da se situacija otrgla kontroli.

Ali, znao je tada i on, kao i svi u bendu, da nije samo koncert gotov. Kao da su i „Dorsi“ jednostavno te noći „isparili“…

Taj 12. decembar 1980. godine ostaće zabeležen u istoriji kao poslednji koncert u životu „Dorsa“ i u životu Džima Morisona.

Nažalost, Džim Morison ostaje zabeležen u istoriji po još jednom neslavnom podatku. Naime, prvi je pevač koga policija hapsi usred koncerta, na bini. Bilo je to takođe u decembu, dan nakon njegovog rođendana koji je proslavio 8. decembra 1967. godine. Razlog za hapšenje – nedolično ponašanje na javnom mestu.

Uoči nastupa u Nju Hejvenu, Morison se „vaćario“ sa obožavateljkom u toaletu u bekstejdžu. Lokalni policajac, koji je unajmljen kao obezbeđenje, ne prepoznavši pevača „Dorsa“ naredio mu je da se skloni odatle. Morison mu je odbrusio: „Odj*bi“. Na to ga je policajac „zasuo“ aerosolnim sprejem, pričao je godinama kasnije Rej Manzarek, prenosi magazin “Altimejt klasik rok”.

Uznemiren zbog incidenta pred nastup, Morison kasni sa izlaskom na binu. A onda na sceni kreće njegova tirada: „Ceo je*eni svet me mrzi“; „Ova debela plava svinja od policajca“; „Kao što je mene maltretirao, tako će kao i svi policajci maltretirati i vas“…

Naravno, policija reaguje na ove njegove reči, izlazi na binu i hapsi ga, što dovodi do opšte pometnje u sali. Rezultat – još 13 hapšenja te večeri. Iako je optužen za izazivanje nereda i nedolično ponašanje, uz kauciju pevač izlazi iz pritvora. Optužbe jesu odbačene, ali to je tek početak nedaća.

Rej Manzarek je svojevremeno avanture na sceni svog kolege iz benda opisivao rečima „ludo, divlje sra*je“, a gitarista “Dorsa” Robi Kriger sada, u svedočenju za „Indipendent“, govori da je Džim Morison uvek bio takav.

– Mi smo se nekako nosili sa tim. To je bio jedan od razloga zašto su ljudi hteli da nas vide. Bili su uzbuđeni zbog toga šta ih sledeće čeka. Bila je to luda vožnja, jer mi nismo bili bend koji bi svake večeri svirao jedno te isto, na isti način. Uvek bi koncertni set bio drugačiji. Džim bi nas nekako poveo na mesto na kom ranije nismo bili. Voleo je da zaje*ava ljude. Nije mogao da podnese što neki bendovi svake večeri sviraju jedno te isto. I svi mi smo bili pod uticajem džeza gde se improvizacija podrazumeva. Svake večeri je tako svaka pesma bila drugačija, zbog čega je sve bilo interesantno – kazuje danas Kriger.

Nepredvidivost, kao osnovna crta Morisonovog karaktera, ali i stalno traganje za ličnom slobodom, ispoljavali su se najčešće na sceni. „Zalepljen“ za flašu burbona, sa kojim je počesto zalivao različite pilule, na sceni bi se počesto pretvarao u nasilnog alkoholičara. A publika je umesto hitova, kakvi su „Light My Fire“, „People Are Strange“ ili „Hello, I Love You“ bila svedok razularenog ponašanja frontmena.

Ili, kako je to zapisao Manzarek: „Majami je bio prekretnica. Sve posle toga bio je šou frikova“.

Jer, sve kao da je počelo da eksplodira u Majamiju 1. marta 1969. godine. Inspirisan eksperimentalnom teatarskom grupom „Living Theatre“, koja je svojim performansima punim besa publiku potpirivala na stav protiv establišmenta, Morison, opet pod dejstvom alkohola, sličnu stvar pokušava da proturi svojim fanovima. A u dvorani koja prima 7.000 ljudi stalo je nekako njih 12.000. Pevač odjednom počinje da ih naziva „idiotima“ i „robovima“, a onda i da viče: „Niste došli ovde da slušate muziku, došli ste u cirkus!“

Taj trenutak koji je bio klica sunovrata benda Manzarek je kratko opisao rečima: „Ludi prorok u pustinji u osvit novog doba“.

Haos je tek sledio… Razjarenoj publici, koja samo što se nije probila na binu, Morison „nudi“ da vidi njegov penis i, navodno, nakratko otkriva intimne delove.

„Ali, ništa zapravo nije moglo da se vidi. Začikivao je publiku i doveo ih u zabludu da im je pokazao ‘onu stvar’. Hipnotisao ih je, stvorio neku vrstu religijske halucinacije“, zabeležio je u svojoj autobiografiji Manzarek.

Publika je izvršila „invaziju“ na binu savladavši obezbeđenje i u dvorani je nastao opšti haos. Samo četiri dana kasnije, dok su bili na odmoru na Bahamima, članovima benda je stavljeno do znanja da je izdat nalog za hapšenje Morisona. To je obrazloženo time da je javno, na sceni, simulirao oralni seks (klečući tokom Krigerovog sola), nedolično se pokazivao publici (iako za to nema niti jednog foto dokaza) i psovao obožavaoce. Takođe, zbog pijanstva na javnom mestu.

 

– Taj Majami je bio takvo sr*nje, jer Džim nikada nije uradio to za šta su ga optužili. Čak smo posle koncerta pili pivo sa policajcima u garderobi. I niko nije uhapšen, ništa se nije desilo, već je nekoliko dana kasnije neki političar utuvio sebi u glavu da od koncerta treba da napravi veliku stvar i pokaže kako je prljav. Džim jeste psovao, ali sve ostalo je nameštaljka – priča Kriger danas.

A taj Majami trebalo je da bude prekretnica, ali nabolje. Radio stanice su tada odbijale da puštaju njihovu muziku, zbog čega je četvrti album „The Soft Parade“ neslavno prošao na tržištu i top listama. I Majami je trebalo da označi početak prve prave turneje benda tokom koje će obići 20 američkih gradova. Pre toga, organizatori, tačnije vlasnici dvorana u kojima je bend trebalo da nastupi samo su im otkazivali koncerte. Stavljeni su na crnu listu.

– Postojalo je u to vreme nešto što se zvalo „Asocijacija koncertnih menadžera“ koja je odlučila da „Dorsi“ više nisu podesni da sviraju u velikim dvoranama. A oni su bili vlasnici velikih koncertnih prostora. Trebalo je da prođe gotovo godinu dana da bi malo olabavili prema nama i omogućili nam da konačno sviramo u tim mestima. Ali, nije bilo lako svirati ni tad, jer bi na svakom koncertu bilo tridesetak policajaca koji bi samo čekali da nešto zeznemo – opisuje situaciju Kriger.

Kada im je konačno omogućeno da se vrate na scenu, bilo je to sa novom klauzulom u ugovoru. Po toj klauzuli svaki njihov koncert mogao je da bude prekinut, a sav prihod od benda konfiskovan ako Morison izgovori ijednu ružnu reč na sceni. Kraj bine uvek bi stajala bar dva policajca, sa praznim nalogom koji su jedva čekali da ispune u slučaju prekršaja. A sa druge strane bine stajali bi agenti za borbu protiv narkotika koji su čekali da eventualno pronađu kesicu LSD-ja i zalepe još jednu tužbu članovima benda.

Uprkos osudama koje su pljuštale sa svih strana, naročito od strane establišmenta, „Dorsi“ su u tu 1970. godinu ušli sa optimizmom. Posle eksperimentalnog albuma „Soft Parade“, čije je stvaranje 1969. obeležilo Morisonovo neuračunljivo ponašanje i njegova žudnja da se posveti poeziji, filmu ili čak teškom opijanju posle snimanja, ostatak benda se radovao povratku rokenrolu.

A taj povratak bio je oličen u petom albumu „Morrison Hotel“ iz 1970. koji je pravljen s namerom da bude hit. Ili kako to gitarista kaže:

– Znali smo kako da pravimo ploče. Nije to bila naučna fantastika za nas.

Usred sudskog procesa frontmenu sastava sudija im je dozvolio da odu preko okeana. Tačnije, da sviraju na britanskom festivalu „Isle of Wight“.

– Na letu do Londona sedeo sam kraj Džimija Hendriksa u avionu. Bio je super lik. A i sam nastup na festival je bio potpuno ludilo. Jer sniman je film o festivalu, što Džimu baš i nije prijalo. U to vreme malo je dobio na kilaži, pustio je bradu, nije dobro izgledao i zato je insistirao da ga ne osvetljavaju previše. Iako tokom koncerta nije bio preterano aktivan, ipak je to bio relativno dobar nastup – priča Kriger, ali onda se prebacuje na sam kraj te godine, započete optimizmom.

I ovako se seća poslednjeg ikad nastupa svog benda:

– Bila je to luda noć. Sećam se da je pre početka koncerta na hiljade klinaca čekalo ispred, jer nikako nisu mogli da uđu u salu. Bili su toliko besni da su polomili ogradu. Policajci su ih zbog izazivanja nereda tukli palicama, a Džoni Mičel je plakala. Bilo je potpuno ludilo…

Samo dva meseca ranije, u oktobru, Morison je pravosnažno osuđen u Majamiju. Nad glavom mu je visila šestomesečna kazna u zatvoru Rejford. Sav taj teret Morison je nosio i u trenutku poslednjeg koncerta „Dorsa“. Utehu je, bar delimično, nalazio u alkoholu. No, katastrofa nije izbegnuta.

I taj užasavajući koncert u Nju Orleansu bio je prelomna tačka. Jer, bend je tad odlučio da zauvek završi sa turnejama. Osvrćući se 50 godina kasnije na tu odluku, Kriger nije bio, kako priznaje, baš najsrećniji:

– Ali, činilo se da je u tom trenutku to jedina ispravna stvar. No, očekivao sam da ćemo u nekom momentu u budućnosti ponovo stati na scenu. Nažalost, to se nije ostvarilo…

Taj koncert je, doduše, „izrodio“ i nešto dobro. Bar u studiju. Jer, nastale su pesme po kojima se bend i danas pamti. Tokom snimanja šestog studijskog albuma benda „LA Woman“ te zime okončane su istoimena pesma, kao i „Riders on the Storm“. Čak je i Morison, prema svedočenju kolega iz benda, pokazivao neke znake oporavka. Na snimanje je dolazio pun posvećenosti i trezan.

– Odseo je u hotelu preko puta ulice, pa je stalno visio u studiju i bilo mu je zabavno – priča Kriger, napominjući da je čak bio raspoložen, na sugestiju kolega iz benda, da se okane alkohola:

– Priznao nam je da ima problem. I obećao je da će ga rešiti…

Sve je odjednom bilo ružičastije za „Dorse“. Ali nakon što je završeno snimanje albuma, koji konačno nailazi na odličan prijem, Morison se odlučuje da se sa devojkom Pamelom preseli u Pariz.

Uprkos obećanjima, poroka se nije okanuo. Naprotiv. I 3. jula 1971. godine Džim Morison je pronađen mrtav u kadi svog pariskog apartmana. Srce ga je izdalo u 27. godini života.

– Pokušali smo da nateramo Džima da prestane da pije a i da radi neke druge loše stvari po sebe. Nije nam uspelo. Čak smo se nadali da će zbog drugačije atmosfere u Parizu dovesti sebe u red. Tako nam je bar rekao. Međutim, teško je da to izguraš sam. Desilo se suprotno. Da se Džim vratio iz Pariza siguran sam da bismo ponovo zasvirali zajedno, no nikada nećemo znati. Nismo ni sanjali da bi Džim mogao da umre tamo. Bilo je to strašno… – seća se gitarista i na kraju dodaje da je nedavno našao snimak tog kobnog koncerta održanog pre 50 godina:

– Možda tehnički nije dobar, ali je od istorijske važnosti.

 

 

Komentari

Vaš komentar