Ljiljana Blagojevic
Ljiljana Blagojević Foto:Ivan Dinić/Nova S

Meni je gluma donela dosta. Osećam se da nisam uludo živela, reči su glumice Ljiljane Blagojević.

Umetnik mora da bude slobodan i umetnost mora da bude slobodna, i jedino tako mogu da se dese velika umetnička dela – kredo je kojeg se tokom višedecenijske karijere držala dramska umetnica Ljiljana Blagojević.

Prvakinja Drame Narodnog pozorišta u Beogradu, profesorka glume, ali i producentkinja Ljiljana Blagojević rođena je u Zemunu 5. novembra 1955. godine. S obzirom da nije poticala iz preterano imućne porodice, rešila je da upiše Tehnološki fakultet u Beogradu. Ali, paralelno je bila i deo mlade glumačke grupe Radio Beograda,  i posle dve godine studiranja, prevagnula je ljubav prema sceni. Upisala je Fakultet dramskih umetnosti, u klasi Milenka Maričića (u kojoj su bili i Merima Isaković, Mirjana Karanović i Mima Karadžić), okončavši studije s ocenom deset. Još tokom studija dobija prvi angažman – u filmu „Boško Buha“, koji je 1978. počeo da radi Branko Bauer.

 

Film i Ljiljana Blagojević

I već 1981. igra glavnu ulogu u debitantskom igranom filmu Emira Kusturice, po scenariju Abdulaha Sidrana „Sjećaš li se Doli Bel“. Ostvarenje, u kojem je partner Ljiljane Blagojević bio Slavko Štimac, nagrađeno je Zlatnim lavom na Venecijanskom festivalu, a u glumičinom životu, kako je često isticala, sve je promenilo: Taj, kako je istakla za „Dnevni avaz“, kultni film zauzima u njenoj biografiji posebno mesto:

– Od njega je sve počelo, i od Sarajeva. Nije baš lako ponoviti tako nešto. Tu poetiku, koju nosi film, nije lako dostići. Priča o odrastanju ispričana na taj način, posebna je i teško dostižna – ocenila je dramska umetnica, navevši kako je u toj priči postojao blagi humor s fantastičnom poetikom koji daje lakoću teškom vremenu, obrađenom u filmu:

– Ono što je dragoceno je Sarajevo iz vremena kad je zaista vredela rečenica: „Svake godine u svakom pogledu napredujem“ ili „Svi ćemo živjeti u komunizmu“… To su neka naša verovanja i naivnosti u koje smo verovali zdravo za gotovo da bi se na kraju pokazalo nešto sasvim drugo. Ugao iz kojeg pisac posmatra i tema koju obrađuje, veoma su dragoceni. Ipak je to priča o odrastanju mladića i jedne devojke, koja srlja za boljim životom – pričala je Ljiljana Blagojević.

Sjecas li se Dolly Bell, Slavko Štimac i Ljiljana Blagojević. Foto: Jugoslovenska kinoteka

I dok je i posle „Doli Bel“ sarađivala s Kusturicom, u filmu „Zavet“ iz 2007. godine ne može se, kako je priznala, pohvaliti stalnim susretima sa sineastom:

– Ja sam čovek koji poštuje pravilo da nekoga ko vam je učinio dobro u životu, pomogao vam, napravio od vas nešto, zaslužan je za vaš napredak, morate poštovati. Emir je čovek koji je u meni prepoznao mogućnost da odigram Doli Bel. U stvari, on mi je dao prvu šansu. Kad vas neko prepozna i kaže vam: „Dobro došla u svet glume i umetnosti“, to je veliko. Moja saradnja s njim je bila fantastična i znao je šta hoće. Napravio je savršenu ekipu. Danas se ne čujemo često, ali znam da mogu da ga nazovem ako imam problem ili radost – rekla je za „Dnevni avaz“ 2019. godine.

Parelelno s filmom, debituje i u pozorištu, a godinu dana nakon Kusturičinog flma dobija i prvu ulogu na televiziji, u seriji „Doktorka na selu“. Ostalo je zabeleženo da je tokom snimanja te serije, u režiji Dragoslava Lazića, autor muzike Toma Zdravković posvetio glumici pesmu „Za Ljiljanu“.

Pamte se, bar na televiziji, uloge Blagojevićeve i u serijama „Bolji život“ Siniše Pavića, „Kraj dinastije Obrenović“ Radomira Putnika, „Portret Ilije Pevca“ i „Gorki plodovi“ Siniše Kovačevića, „Miris kiše na Balkanu“ Ljubiše Samardžića…

Snimila je više od 50 filmova, među kojima su „Večernja zvona“ Lordana Zafranovića, „Veliki transport“ Veljka Bulajića, „Tako se kalio čelik“ Želimira Žilnika, „Nož“ Miroslava Lekića, „Lager Niš“ Mikija Stamenkovića, „Sinovci“ Siniše Kovačevića…

 

Ljiljana Blagojević u pozorištu

Ali, pozorište je mesto na kojem se najbolje oseća.

– Ako nema pozorišta, nema ni čovečanstva – rekla je jednom, a u teatru je odigrala više od 60 uloga!

Od 1996. godine je u statusu Prvakinje Drame Narodnog pozorišta, a predstave koje su joj obeležile karijeru su: „Lekcija“ i „Žak ili pokornost“ Joneska, „Galeb“ Čehova, „Đeneral Milan Nedić“ Siniše Kovačevića, „Ljubinko i Desanka“ Ace Popovića, „Afera Bader Majnhof“ tandema Kokotović-Ristić, Sartrove „Prljave ruke“, „Vojna tajna“ Dušana Jovanovića, „Velika drama“ Siniše Kovačevića, Nušićeva „Ožalošćena porodica“, Gogoljeva „Ženidba“…

– Od velikog glumca Bate Stojkovića sam naučila da čuvam predstave. Sve su moje predstave igrane više od 100 puta, a neke i 300 – istakla je jednom, a poslednju premijeru u matičnom pozorištu imala je proletos u komadu za koji je napisao i režirao Siniša Kovačević „Godine vrana“.

Laureat je i brojnih nagrada: „Carica Teodora“, „Zlatna mimoza“, „Zlatna klapa“, „Zlatna kolajna“, „Joakim Vujić“, „Zlatni beočug“, „Bora Stanković“, „Žanka Stokić“, „Sergej Bondarčuk“, godišnjih priznanja Narodnog pozorišta…

Prošle godine, na 56. Filmskim susretima u Nišu, uručena joj Nagrada „Pavle Vuisić“ koju dodeljuje Udruženje filmskih glumaca za životno delo. A nedavno je izabrana za novu umetničku direktorku 57. Filmskih susreta u Nišu, koji će biti održani od 20. do 26. avgusta na Letnjoj pozornici Niške tvrđave. Kada je prošlog leta primila nagradu u Nišu za Nova.rs je istakla kako je lepo videti punu Letnju pozornicu, sve te ljude koji „obožavaju i glumce i film“:

Ljiljana Blagojević Foto: Ivan Dinić/Nova S

– Kada ljudi kažu: „Naše vreme je bilo bolje“, ponekad se složim s tim. Ali, ne možemo ostati zalepljeni u nekom vremenu. To je Ajnštajn govorio: „Ako niste u sadašnjosti, vi ste zalepljeni i nema vam spasa, atrofiraćete i umrećete“.

Pričala je i kako joj je žao što je kultura zanemarena u vremenima krize.

– Imam koleginice koje žive i rade ovaj posao u Francuskoj, Nemačkoj i u ovoj situaciji su pomagane od strane svojih država. Žao mi je što se uvek prvo snizi budžet za kulturu. A niko se ne seća šta je Engleska uradila u vreme Drugog svetskog rata, kada su morali budžet da revidiraju. I kada je rečeno – hajde sa kidamo sa kulture – Čerčil je zapitao: „Pa zašta ćemo se onda boriti?“. Jer, kultura i jezik su vertikala jednog naroda, a nama su stomaci primarni i socijalni mir, naravno.

Osvrćući se na tu, poslednju u nizu nagrada, koja nosi ime „Pavla Vuisića“ i priznanje je za životno delo, istakla je:

– Veliki je Paja. Neki su mi rekli: „Znači, završila si kad je za životno delo“. „Ne“, odgovorila sam, osećam se da nisam uludo živela i da je moj život imao smisla.

Ljiljana Blagojević Foto: Ivan Dinić/Nova S

Politički angažman kratkog daha

Ceo život Ljiljana Blagojević, kako uvek naglašava, kritikuje vlast ceo život. Prisetila se jednom prilikom kako se leta 1998. godine svađala s čovekom iz gradske uprave Beograda za kulturu. I šta se desilo?

– Posle dva dana me je pozvao i ponudio mi ulogu gradskog sekretara za kulturu, jer je tadašnji podneo ostavku… Ne samo što nisam pripadala stranci na vlasti nego sam čak podržavala koaliciju „Zajedno“, šetnje… I tada sam sebi kazala: „Hajde da vidiš šta možeš da uradiš“ – setila se jednom, dodavši da je kao gradski sekretar za kulturu uradila dosta toga:

– Tada nije bilo saradnje između republičke i gradske vlasti zbog izborne krađe. Bilo je to vreme sankcija i bombardovanja. Ostvarila sam kontakte s Rusijom, Kinom, Austrijom… Učinila sam veliku stvar za samostalne umetnike, jer im je plaćen veliki dug od 1992. do 1999. Bilo je to njihovo penziono i socijalno osiguranje!

Ljiljana Blagojević i Siniša Kovačević

Udata je za dramskog pisca, reditelja i profesora Sinišu Kovačevića s kojim je dobila ćerku Kalinu Kovačević, takođe glumicu. Postala je i baka Mione i Anike. Svojevremeno je za „Politiku“ ovako opisala prvi susret sa budućim suprugom:

– Imam dar da zapazim ljude, posebno one s kojima volim da provedem život. Za diplomsku predstavu sam pitala kolege ko bi mogao da mi uradi dramatizaciju i kazali su mi da to može samo Siniša, najbolji student dramaturgije… Na moje pitanje: „Da li hoćeš?“, odgovorio je: „Nema problema“. Posle dve godine dobili smo kćerku Kalinu…

Kalina Kovačević, Siniša Kovačević, Ljiljana Blagojević Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Iako je gotovo ceo život provela u Zemunu, pre koju godinu odlučila je da se sa suprugom preseli u selo Surduk u Sremu. Videla je to kao „povratak prirodi, ali i sebi“:

– Da slušam vetar, ptice, da me sunce obasjava, da dišem punim plućima čist vazduh i da niko ne može da me zatvori u četiri zida.

Često je isticala kako je karijeru gradila u neko srećnije vreme, u vreme velikog glumačkog prostora:

– Mogla sam da glumim u Sarajevu, Zagrebu, Ljubljani… Najmanje sam radila u Srbiji. Meriti se s većom konkurencijom mnogo je veće zadovoljstvo. Meni je gluma donela dosta i najveći kompliment u mojoj karijeri dobila sam od kćerke Kaline. Kad je gledala „Miris dunja“ Mirze Idrizovića, kazala mi je: „Blago tebi, u kakvim si filmovima igrala“. I stvarno mislim da sam imala divnu karijeru, ali i uloge!

Bonus video: Balkanskom ulicom, Ljiljana Blagojević

Tagovi

Komentari

Svi komentari (4)