1
U rubrici „Saundtrek za moj život“ ljudi iz različitih sfera javnog života pričaju o svojim omiljenim pesmama, kroz anegdote, detalje ili emocije koje ih za njih vezuju.
Svako ko iole prati kulturu u Srbiji zna da je Vladislav Bajac, pored toga što je poznati pisac i osnivač „Geopoetike“, i čovek rokenrola. Neko ko je bio urednik čuvenog časopisa „Rock“, ko se družio sa Lenardom Koenom i Margitom Stefanović, ko je bio gost Dejvidu Birnu u bekstejdžu i oženio Veru Lajko, članicu i osnivačicu Laboratorije zvuka, mora da ima dobar muzički ukus. Ovo je njegov izbor najdražih pesama:
Talking Heads – „Road To Nowhere“
Pesma sa albuma „Little Creatures“ iz 1985, koja mi je lično sažela sve bivše i buduće pesme Talking Heads-a. Muzički vrcava i duhovita, kao neka notna poskočica, iako jednostavnog teksta, šalje ozbiljne poruke o individualnom i globalnom Putu u Nigdinu. Kada se na tu prelomnu muziku novog doba pridoda i vizuelna kreativnost članova grupe, a svi su bili i školovani likovnjaci (spotovi, omoti, knjige), po meni, ova grupa biva tzv. totalna umetnost. Dejvid Birn zajedno sa svojim drugovima i drugaricom iz grupe, zapravo su sredinom 70-ih pank njujorškog „CBGB“ kluba preneli u art rok, u finiju i nežniju verziju urbane, intelektualne muzike. Zapravo, nema njihove pesme koju ne volim, počev od prvih iz 1977. Oni su za mene simbol stalne inovacije, iz pesme u pesmu, dok god su zajedno trajali. A Birnov samostalni nastavak karijere sve do danas, kroz muziku prošaranu pozorištem, performansom i filmom dokazuje taj neiscrpni talenat koji dosledno, pa čak i ako i dalje ne zna kuda ide, osvaja i srca i dušu.
Luna – „Lambo“
Jedini postojeći album novosadske Lune – „Nestvarne stvari“ iz 1984. bio mi je važan znak da domaća rok scena tog doba ima čime da se nosi sa svetskom, anglosaksonskom scenom. Njihova pojava mi je (mnogo pre no što su se javno pojavili) govorila da nežni talenti mogu da se ukrste sa čvrstim, zategnutim sviranjem. Kompozicija „Lambo“ sastavljena je od lirskih muzičkih prelaza i promena u tvrdu, enormnu energiju. Instrumenti koji vešto i svedeno zidaju muzički zid, uz dobru upotrebu pratećih vokala, a naročito sjajni Tišmini stihovi („…to može biti neko ko je sam, ko prati spori let ptica iz kataloga“). Nažalost, sama produkcija ploče nije do kraja pokazala izvornu energiju ovih muzičara. Rekao bih da su demo snimci ostali upečatljiviji. Njihovi koncerti su bili ubitačni po istovremenom spoju nežnosti i ogromne, kontrolisane snage. Luna (sa svojom prethodnicom – La Strada) zapravo je domaći uvod u muziku Katarine II tj. EKV. Zanimljivo: i ova dva benda, kao i T.H. bila su trojke momaka sa jednom drugaricom!
Jethro Tull – „Minstrel in The Gallery“
Album iz 1975, osmi po redu, kritika je ocenila kao povratak grupe na svoje prve albume s početka 70-ih („Akvalung“, kao najpoznatiji), ali nije bila u pravu. Jan Anderson, kompozitor i duša benda, tzv. svirač flaute na jednoj nozi u tzv. čapljinom položaju, zapravo je ovde sa svojom muzikom učinio nešto slično onome što su uradili i Bitlsi sa albumom „Narednika Pepera“ i napravili muzičku prekretnicu u dotadašnjoj karijeri. I što je još važnije, i on i oni stvorili su tada koncept-ploče. Anderson je od celog albuma tematski napravio priču o renesansnom dobu (klasično muzički obrazovan, vrlo sklon vidljivoj vezi), o srednjem veku, pa i o severnjačkim legendama. Iako su na albumu pojedinačne pesme, one su muzička celina, kao kompozicija podeljena na stavove, uz bogate promene. Zato je naslovna i prva numera na albumu istoimenog naziva, samo simbolički unikatna u odnosu na druge pesme. Ona je uvod u humanizam i renesansu hard roka, uz zbirnu svest o tome da su muzičari (kao i pisci) puki zabavljači aristokrata i vladara, kao i danas uostalom. Večna tema sačinjena od više muzičkih planova sa izuzetno bogatom okrestracijom, u izvrsnim aranžmanima i u odličnoj produkciji. I osim gudača, sjajni Martin Ber na gitari.
Bonus video: Džimi Hendriks – Živeo je kratko, ali je ostavio neizbrisiv trag u rokenrolu
