Nebojša Glogovac i Nikola Đuričko: Glumačke švorc zvezde

"Dejan Mijač je 1993. godine radio predstavu “Lažni car Šćepan Mali’’ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i jednu ulogu, od dve rečenice, je želeo da igra Vojin Ćetković, ali iz nekog razloga Vojin nije mogao. Nebojša je već bio u podeli i igrao je jednog od serdara pa su njih dvojica predložili svog drugara Nikolu Đurička. Osim te preporuke sigurno je imalo dodatni uticaj što je Mijač svojevremeno radio i sa Nikolinom bakom Tomanijom, koja je bila glumica i pojavljivala se u serijama: ”Kamiondžije”, “Vruć vetar”... To je Đuričku bila prva uloga u JDP-u, postao je stipendista pozorišta, a ta predstava je bila ulaznica.Tako su se na sceni našla dva druga koja su se prvi put srela u Dečijem omladinskom studiju Radio Televizije Beograd, kada je Nikola imao sedam godina, a Nebojša 12. Tada su ga zvali Pop jer mu je otac sveštenik, a sa čuđenjem se pričalo kako dolazi na probe čak iz Pančeva. U to vreme se nisu mnogo družili jer je to bila “nepremostiva” razlika u godinama. Postojala je neka solidarnost među njima već u startu, zatim su se viđali na fakultetu, družili se po samicama, igrali fudbal po vežbaonicama, sretali se na žurkama i premijerama. Onda su radili u istom pozorištu i dosta vremena provodili zajedno i odigrali preko 300 predstava. Išli su po slavama, rođendanima, cepali majice za decu i sve redom. Nisu bili najbolji drugovi, ali su bili jako uvezani.Prvi veliki zajednički posao bio im je na filmu bio “Do koske”, što je ujedno i bila Nikolina prva velika uloga. U tom filmu Nebojša igra Đuričku starijeg ortaka i njihov privatni odnos je celog života, ma koliko to prozirno zvučalo, bio zaista kao u tom prvom zajedničkom filmu. Nikoli je prijala Nebojšina samouverenost, čak ga je fascinirala i sa tog izvora se napajao i kao mlad glumac, a i kasnije. Nebojša je bio kao ledolomac, a Nikola je išao iza i stizao na utabano. Nekada mu je bilo teško da ga prati.“Uvek mi je bilo posebno drago kad sam mogao da se pohvalim: Igra Nebojša, ja…”Preturili su preko glave razne zgode i nezgode, razgovarali o svemu, polemisali. Nikola mu je zamerao da nije dovoljno pažljiv prema svom daru, činilo mu se da je nekada previše nedisciplinovan.“Nekada mi se činilo da je grub. Ali, ni sam nisam bolji pa mi je sad žao što sam mu bilo šta zamerao. Ljut sam na sebe što nisam više uticao na njega da izbaci te glupave cigarete iz ruku.”On je Nikoli bio kao stariji brat, a kad te zove stariji burazer da se družite onda letiš. Bili su bliski i igrali su dosta u JDP-u i često se mešala ta granica poslovnog i privatnog. Zapravo bila je to celina ispunjena emocijom kroz koju su se preplitale uloge, priče o poslu i životu.“Nebrojeno puta je cela podela ostajala posle predstave “Šine” i pevali smo do zore. Ali bukvalno pevali. Da li smo se tad družili poslovno ili privatno nisam pametan.”Maštali su. Nebojši se jako dopao roman “Služio sam engleskog kralja’” Bohumila Hrabala i hteo je da snima film po tom delu. Razmenjivali su muziku. Gledali iste filmove i predstave. Razmenjivali su i knjige. “Knjige obično nije vraćao.”Uglavnom posle predstava njih dvojica su nebrojeno puta ostajali do jutra i pričali o glumi.“Sećam se da smo pričali o disanju. Koliko je ritam disanja važan za lik. Imitirao sam ga pred njim rečenice iz predstave ‘Hadersfild’. ‘Imam…jednog…druga…’ To je replika. On bi najmanje dva sata disao tako plitko i isprekidano kada bi igrao tog Ivana. Trebalo mu je dosta vremena da se vrati na svoj ritam posle predstave. Nije se štedeo, nije znao da odigra falš, površno, tehnički. Ili ništa nije izlazilo iz njega ili je bio istinit, autentičan, strastan. Strašan glumac. U filmu ‘Hadersfild’, u sceni u duševnoj bolnici gde on čuči sa ostalim pacijentima, da ga kamera u jednom momentu ne snima krupno ne biste znali da je to glumac. Potpuno poistovećivanje sa likom.”Ono što je manje poznato, jer nekako nije imao previše takvih ponuda, Nebojša je bio vrstan komičar.“Na FDU nagradu za studenta sklonog komediji dobio je Nebojša, ko bi rekao jel’ da? Njega su doživljavali kao dramskog glumca, a on je bio podjednako jak i u komediji. Tu istu nagradu je godinu dana kasnije dobio Rastko Lupulović sada otac Ilarion.To nema mnogo veze, ali eto. Nadao sam da je na mene red da budem sledeći u nizu, ali su taman tad ukinuli nagradu.”Na Nikolinoj emotivnu mapi sećanja i dogodovština Nebojša je glavni toponim.“Jednom smo zajedno išli u Sopot na festival. Ne znam kako i zašto ali bili smo samo nas dvojica. Sad znam da smo tada bili na vrhuncu, mladosti i snage. Vozili smo se njegovim kolima. Uvek je voleo da namerno vozi malo opasnije da bih se ja nervirao a on smejao. To je isto uradio i kad sam se jednom zeznuo i seo na njegov motor. Nekoliko filmova u kojima smo igrali su te godine bili na festivalu, ja sam imao dva filma a on tri, a jedan od tih u kome je igrao glavnu ulogu je otvarao festival. Zavitlavao me je u kolima oko toga:‘Jednog dana ćeš i ti da imaš tri filma i isto ćeš ovako da voziš mladog kolegu.’‘Ja bih Šone da preživim ovu vožnju pa da snimam i dalje filmove.’ Smejali smo se. Stigli smo u Sopot koji se širom otvorio jer je stigla glavna zvezda. Provozali su nas fijakerom centralnom ulicom do Doma kulture. Nije bio fasciniran laskanjem, radije je pričao sa gazdom fijakera o konjima. Naš fijaker je bio poslednji. Mi smo bili višnja na torti. Dočekali su nas ovacijama kao dva princa. Smejali smo se jer je on želeo da fijaker ide brže, a ja naravno malo sporije. Svi su opčinjeno gledali u njega i žene i muškarci. Posle mnogobrojnih pozdravljanja, i hiljade slikanja, autograma i intervjua, samo mu je od jednom sve to dosadilo. Obavili smo sve zbog čega je trebalo da budemo tu, a pošto je film već gledao odlučio je da je najpametnije da krenemo nazad. Samo mi je rekao:’Palimo.’ Bez rasprave sam ustao i krenuli smo. Dok smo hodali ka kolima prošli smo pored nekoliko zadimljenih štandova na kojima su se prodavale pljeskavice. On je istančanim njuhom razaznao jagnjetinu na roštilju:“Jesi jeo ikada jagnjetinu na roštilju?”‘Mislim da nisam, jeo sam na ražnju.’‘Uh!? To moraš da probaš, to u Hercegovini ima.’A na tom štandu je radio baš čovek iz Hercegovine.”Ponekad, kada je bio sa Nebojšom, Nikola je imao utisak da su svi ljudi iz Hercegovine ili u najmanju ruku iz Trebinja ili Nevesinja.“Nebojša je počeo da naručuje rebra, ali majstor je predlagao još neke delove i krenuo je da trpa sve u nekakve plastične ovale, a onda kaže da ne možemo bez somuna i dodaje dve kese svežih, vrućih. Nastavilo se time ‘pa, kako glumci bez piva da jedu jagnjetinu, ovo će vam biti mnogo suvo’ i dodaje dve kese piva. Sad imamo dva velika ovala, i nekoliko kesa somuna i piva. Sećam se kao danas, sve je koštalo 960 dinara. Mislim da to stvarno nema više nigde na svetu, sve za manje od devet evra. Nebojša se hvata za džepove i ne nalazi ništa. Okupila se već masa sveta i gleda filmsku zvezdu koju su pre samo sat vremena trijumfalno provezli centralnom ulicom, a sad se prepipava po praznim džepovima.‘Imaš lovu?’, pita me filmska zvezda sa tri filma.‘Ni dinara’, odgovara filmska zvezda sa dva filma na festivalu. Našao sam samo svoju ‘diners’ karticu što je izazvalo opšti smeh, pa čak i Nebojšin.Prodavac dok umire od smeha me pita:’Pa, gde da je provučem, glumac?’ Iskreno se cerio dobri Hercegovac roštiljdžija:‘Daj da vidimo tu tvoju karticu, molim te.’’ Građani Sopota razgledaju ‘diners’ i smeju se od srca sa svojim omiljenim glumcem.‘Džoni, šta ćemo da radimo?’, pita Nebojša.‘Idem da pozajmim od nekoga’, rekoh i pobegoh nazad na banket. Sva sreća u bašti je sedeo Tale, Josif Tatić veliki čovek i drug na drumu, prilazim mu i kažem:’Tale, treba mi soma dinara, Nebojša i ja smo naručili neku jagnjetinu, a nemamo ni dinara.’ Odmah je izvadio lovu i promrljao:’Koje ste vi budale.’ Lepo nam je rekao Tale. Kada sam se vratio do kioska zatekao sam scenu kako se deca slikaju sa Nebojšom, a on drži kese sa jagnjetinom i deli sa njima načeti somun. Glumci,velika deca. Glumci, gladne švorc zvezde.”Odvezli su se do Beograda, ali se sada Nikola nije žalio na brzinu.“Seli smo ispred moje zgrade i na haubi jeli onu jagnetinu na žaru. Bio je skroz u pravu, stvarno ima neki zanimljiv, drugačiji ukus, pa još somuni i pivo. Sedeli smo do jutra tu ispred zgrade u kolima i pričali o ženama, o seksu, o pozorištu, fudbalu, o filmu, odavali tajne jedan drugom.”Bonus video: Džoni Racković čita scenario

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=dzonirackovicscenarioam-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2762985"]