Najsrećniji u svom domu na jezeru Komo, italijanski maestro poručuje: Muzika nema pasoš da bi je zadržali na granici

Motadeli diriguje svuda po svetu - od Italije, Španije, Nemačke do Koreje, a, kako priznaje, ipak se najsrećnije oseća u svom domu na obali jezera Komo.- Smatram se veoma srećnim čovekom. Živim na divnom mestu na jezeru Komo. Najlepše je kada stignem u svoj dom, sednem za klavir i stvaram zagledan u vodeno prostranstvo, planine i nebo, koji me okružuju. Putujem svuda po svetu dirigujući na različitim mestima, a svi mi kažu: “Maestro, delujete kao srećan čovek.” To i jesam. Zašto i ne bih? Zadovoljan sam samim sobom, živim na tako magičnom mestu, bavim se poslom koji obožavam. Sada u Beogradu mogu da širim tu svoju sreću sa vama – kaže dirigent.

Pred beogradsku publiku dolazi priča o romantičnom pesniku Andreu Šenijeu, koji je preplavljen nemogućom ljubavlju prema Madaleni, pripadnici aristokratije, jer je samo siromašni pripadnik revolucije u Francuskoj. I dok je ceo njihov svet razdvojen velikim nasiljem, ljubav ovog para vredna je čak iako ih oboje košta života.- Ova opera je zaista zahtevna. Stil je veoma težak, pravi dramatički rubato – to je kao da uzmete jedan lastiš i nategnete ga, a u trenutku kada ga pustite, vratiće se u početni položaj. Tako izgleda i sa orkestrom u ovoj operi. Muzički imamo stalno usporavanje i ubrzavanje, stil koji se stalno menja i koji doprinosi uzbudljivoj atmosferi – objašnjava italijanski maestro.Govoreći o samom delu, ističe da je tema univerzalna, da je oseća i razume bilo ko na svetu:- Verujem da iako se radnja događa pre više od jednog veka, i danas postoje ljudi koji stavljaju ljubav u centar jer ljubav im je ideal za koji su spremni na sve pa i da daju život. Pučini je rekao da je ljubav centar univerzuma, oko koje se svet okreće. Verujem duboko u to!

Opera se često danas shvata kao nešto što je namenjeno samo eliti, ali naš sagovornik ne deli to mišljenje:- Muzika se obraća svima. Mnogi misle da slušanje opere zahteva neko predznanje ili pripreme, ali smatram da je muzika suština komunikacije, onaj osećaj koji razume svako na svetu. Muzika se ne vidi, možete je samo čuti, zato je potrebno da otvorite svoje srce i razumećete šta muzika kaže. Kada smo imali premijere “Rigoleta” ili “Travijate” u Milanu ili Parmi mogli ste da čujete publiku kako pevuši arije poput “La doana e mobile” dok izlazi iz pozorišta. Muzika je ostala u njima. Zato, ne verujem da je opera elitna. Imamo masovne medije, društvene mreže, dostupna je svima, ali, nažalost, ne prate je svi. Moje mišljenje je da operu treba uvesti u škole, čak i u vrtiće, kako bi deca bila omađijana njome što ranije. Deca su prvenstveno buduća publika, kao i mogući budući izvođači. Ona su budućnost pozorišta. Svestan sam da je od mašte do realnosti dug put, ali svakako polazna tačka bi trebalo da su nam deca. U Italiji se polako radi na tome, ali taj proces je mnogo intenzivniji u Severnoj Evropi i Nemačkoj.

Kada je reč o statusu operskih pevača i dirigenata, pominjemo i nemile sudbine mnogih njegovih kolega koje su zbog (ne) izjašnjavanja o ratu između Ukrajine i Rusije izgubile radna mesta, zabranjivani su im koncerti, javno su optuživani, poput Ane Netrebko ili Valerija Gergijeva...- To ne sme da se događa! Kultura je univerzalna. Muzika i politika jesu međusobno povezane u Italiji, pretpostavljam i u drugim zemljama, ali to ne sme nikako da utiče na repertoar. Politika ne sme da se meša! Svi imamo pravo da uživamo u muzici. Recimo, moj omiljeni kompozitor je Rahmanjinov i ja sam zaista uživao u njegovim kompozicijama dok sam studirao. Ne smemo dopustiti da se umetnost skrnavi zbog politike. Muzika treba da bude otvorena i dostupna svima. Svi bi trebalo da podjednako uživamo i u notama koja se stvaraju danas, ali i onim iz prošlosti - bez predrasuda i ograničenja. Muzika nema pasoš da bi je zadržali na bilo kojoj granici - zaključuje Marčelo Motadeli.Bonus video: Marija Jelić - Od matematičarke do svetske operske zvezde