Jedan od najvećih srpskih pisaca Borislav Pekić (Podgorica, 1930 - London 1992) rođen je na današnji dan. Tim povodom objavljujemo esej o Pekiću koji je napisao reditelj Nebojša Bradić.
Piše: Nebojša Bradić
Ja razumem zašto su pisci najteži ljudi za saradnju u pozorištu. Oni stvaraju nešto ni iz čega i stalno ih progoni ta bela stranica papira ispred njih. Oni su takođe žrtve svih ludih interpretativnih ideja koje su gurnute na njih, svih taština i nesigurnosti, a ponekad i gluposti, od strane glumaca, reditelja i scenografa… Borislav Pekić ni na koji način nije bio tipičan dramski pisac. On nije bio ni paranoičan niti arogantan. Pekić nikada nije imao odbrambeni stav. On je bio galantan, ljubazan i imao je onaj neobični sjaj u očima kojim se rugao sopstvenom a i tuđem mišljenju. On je pedantno sedeo u gledalištu, veoma dobro razumevao glumce i uvek je tačno znao šta hoće.
Pekićevo lice je jedna od literarnih ikona prošlog veka. Njegove koščate i izoštrene crte, jake jagodice, bradica i brkovi i oči prekrivene dioptrijama mogu da stvore predrasude. I teme kojima se bavio, stalni disput sa istorijom i politikom, sudbina modernog čoveka prepuštenog nemilosti istorije i svemira, mogu da odbiju. Ali, u životu, Pekić je bio jedna od najtoplijih, najduhovitijih ličnosti koje sam sreo. I dok je u svojim idejama bio rezigniran a povremeno i krajnje nihilističan, dopuštao je da život u svoj svojoj punoći prodre u njegove rukopise.
On je imao veliki uticaj na formiranje mojih agnostičkih i društvenih stavova, posebno sam voleo njegov talenat da svoje ideje učini živim na sceni. Za razliku od Šoa, kod koga ličnosti češće govore ono što pisac želi da one kažu, Pekićevi likovi govore upravo ono što bi sami želeli da kažu. Šoovi junaci nikada nemaju autonomiju dok bi za junake drama Borislava Pekića mogli da citiramo ono što je Harold Pinter govorio za svoje drame: “Drama je dobrog zdravlja onda kad mogu da povedem svoje likove u lokalni pab i poručim im piće”.
Mislim da bi se i Borislav Pekić saglasio sa ovom idejom. Uostalom, u komentarima za “Generale ili srodstvo po oružju”; on govori nešto veoma slično: “Manjkavost drame ideja najčešće je u disproporciji između osobenosti ideje i bezličnosti njenog nosioca”;. U skladu sa komentarom na pozornicu izvodi briljantne likove kao što su đeneral Njegovog kraljevskog veličanstva Đorđije Njegovan, pukovnik fon Blauring, Mastur Simeon Njago, Kir Kajsunizade, Simeon Lupus, Simeon Hadžija, Simeon Gazda, Milica Njegovan…
Pekićevo promišljanje teatra ostaje na marginama dramskih tekstova kao nepretenciozno uputstvo reditelju, scenografu, kostimografu, kompozitoru i glumcima. No, bez pažljivog čitanja didaskalija, komentara i eseja, mi ne možemo da sasvim precizno shvatimo pekićevski veltanšaung i njegove namere koje ima sa svojim tekstovima. Provocirajući veliki deo našeg humora, on nam i danas pomaže da živimo realistički i nesentimentalno i po tome se svrstava u nastavljače Jovana Sterije Popovića.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare