Mit o Sarajevu i Dolly Bell: Kako je Kusturica to napravio

Kultura 03. feb. 202122:25 > 09:39
Podeli:
Sjecas li se Dolly Bell , Foto: Jugoslovenska kinoteka

"Svakoga dana, u svakom pogledu, sve više napredujemo" verovatno je jedna od najcitiranijih replika iz domaćih filmova ikada. Izgovara je Slavko Štimac kao Dino u filmu “Sjećaš li se Dolly Bell” Emira Kusturice, snimljenom pre 40 godina, a citiraju je čak i oni koji ga možda nisu ni gledali. Ali mnogima onima koji jesu to je i danas najdraži Kusturičin film i smatraju ga njegovim remek-delom.

Emir Kusturica helikopterom je nadleteo Sarajevo, grad u kom je rođen i gde je pre 40 godina snimio film „Sjećaš li se Dolly Bell“. Za to ostvarenje, po scenariju Abdulaha Sidrana, sa Slavkom Štimcem, Ljiljanom Blagojević, Slobodanom Aligrudićem, Mirom Banjac i Pavlom Vuisićem u glavnim ulogama, Mirsadom Zulićem kao glavnim negativcem Bracom Šintorom, kao i naturščikom Sašom Zurovcem u nezaboravnoj ulozi Vlade Klikera, Kusturica je te 1981. osvojio Zlatnog lava za najbolji debitantski film na Venecijanskom festivalu, nagradu i nagradu FIPRESCI u Kanu i Zlatnu arenu u Puli.

Pre nego što se poduhvatio snimanja „Sjećaš li se Dolly Bell“, Kusturica je režirao u ono vreme dva zapažena TV filma: snažnu dramu „Nevjeste dolaze“ (1978) sa Milkom Kokotović Podrug i Mikijem Krstovićem i Bogdanom Diklićem kao njenim sinovima, smeštenu u zabačeno selo, kao i „Bife Titanik“ (1979), po motivima pripovetke Ive Andrića sa Borom Stjepanovićem i Diklićem u glavnim ulogama. I onda je debitovao bioskopskim filmom „Sjećaš li se Dolly Bel“.

Filmska priča po scenariju Abdulaha Sidrana prati sazrevanje Dina Zelja (Slavko Štimac) ranih šezdesetih godina u Sarajevu, rastrzanog između porodice sa autoritativnim ocem, komunističkim idealistom Mahmutom (Slobodan Aligrudić) i skromnom majkom Senom (Mira Banjac), društva koje otkriva zapadnjačku kulturu, pravi bend u domu kulture i zaljubljenosti u Doli Bel, koju mu lokalni kriminalac i makro poverava da je sakrije na tavanu, gde vežba autosugestiju i hipnozu.

 

Da li je snaga tog filma u priči, načinu na koji je režirana ili maestralnoj glumi? U sinergiji svega toga, misli scenarista, reditelj i filmski kritičar Saša Radojević, a pre svega u „autentičnom iskustvu“.

– To jeste refleksija na italijanski neorealizam, ali je tu autentično iskustvo dosta važno. Sa jedne strane, tu je neorealistički štimung, a sa druge strane ključ je u autentičnom iskustvu vezanom za odrastanje u Sarajevu koje je obeleženo tim snažnim autorskim rukopisom, i poetskim elementom scenariste Abulaha Sidrana i rediteljskom veštinom Emira Kusturice – kaže Radojević.

Autentičnosti doprinose i sami akteri, ističe on, jer se u filmu pojavljuju urbane legende i uverljivi naturščici.

– Ta grupa oko Štimca sastavljena je od aktera koji su zaista deo tog miljea. Bracu Šintora, glavnog negativca u filmu igra osoba koja je bila „heroj ulice“ Sarajeva iz tog vremena. Čitao sam negde da su postojale i neke čuvene sarajevske tuče u kojima je on bio jedan od glavnih aktera, o njemu su se decenijama ispredale urbane legende. U filmu igra i Saša Zurovac, takođe autentična ličnost. Tako da taj film dosta kvaliteta crpi iz autentičnosti i, naravno, iz tog životnog iskustva Sidranovog i Kusturičine rediteljske veštine – ocenjuje Radojević, dodajući da je film u prvi plan lansirao i Ljiljanu Blagojević kao Doli Bel.

Kusturici je to bio prvi bioskopski film, ali se jasno videlo da tačno zna šta hoće. Okupio je ekipu vrhunskih glumaca, a tu su bile, kako Radojević kaže, i legende svog vremena i snimanje je počelo. Slavku Štimcu, samo što je završio „Ko to tamo peva“ sa Slobodanom Šijanom, neko je rekao da jedan mladi reditelj želi da se upozna s njim. U razgovoru povodom svog 60. rođendana, Štimac je našoj saradnici, rediteljki Ani Mariji Rossi, pričao i o snimanju „Sjećaš li se Dolly Bell“.

– Našli smo se u SKC, dao mi je scenario i rekao da bi bilo dobro da dođem na dve-tri nedelje u Sarajevo pre nego počne snimanje, da malo uhvatim jezik i njegovu melodiju. Bio je Emir Kusturica. Tako je i bilo, došao sam u Sarajevo i sve vreme sam spavao kod njega, ne samo ja već i snimatelj Vilko Filač, njegov drug sa praške akademije. Kasnije, kada su Kusturičina žena i sin otišli na more, doselio nam se i Slobodan Aligrudić. Bukvalno se nismo odvajali.
Izlazio sam sa Kusuturicom, upijao govor, ali on je pre bio nalik njegovom govoru koji je više književni, manje onaj jalijaški. Nele Karajlić mi je posle filma rekao da je to bilo dobro, mada se on pribojavao da li ću ja moći da igram tog Sarajliju. Emir je već tada pokazivao svoju glavnu osobinu – upornost. Upornost da istera ono što je zamislio. U tome je ostao dosledan do danas – kazao je Štimac, dodajući da je u “Sjećaš li se Dolly Bell”, u načinu glume i odnosu sa svojim filmskim ocem, Slobodanom Aligrudićem, u glavi imao svog oca i odnos sa njim.

Pošto u filmu Dino i grupa momaka gluvare na sarajevskim ulicama, kao i mnogi iz njihove generacije, lokalni partijski aparatčici smišljaju ideju da u domu kulture osnuju zabavni orkestar.

Taj orkestar prave Dino i Kliker, a sviraju „24000 Baci“ italijanske zvezde tog vremena Adrijana Ćelentana i baladu „Na morskome plavom žalu“, koja posle tog filma i, posebno načina na koji je izvedena, postaje evergrin. Pesmu je, inače, Zurovac čuo u detinjstvu, a muzički ju je, za potrebe filma, uobličio Zoran Simjanović.

„Kliker je mentalno ograničen sin palog borca. Druži se s klincima iz mahale od kojih je očigledno mnogo stariji i uživa da priča svakojake izmišljotine o svojim seksualnim podvizima. Zurovac je ulogu Klikera odigrao sa neverovatnom autentičnošću, što i ne treba da čudi, budući da je, kao i svi naturščici, igrao – sebe“, piše o ovom liku Edin Čengić u „Leksikonu YU mitologije“.

Zurovac je nakon ovog filma igrao i manju ulogu u Kusturičinom „Ocu na službenom putu“ i potom u „Životu radnika“ Ćire Mandića, a potom je pao u zaborav. Preminuo je 2016. u 69. godini, a njegov brat Dragan tada je otkrio da je život njegovog brata „imao dva dela“.

„Prvi je bio pun veselja i radosti, a drugi potpuna suprotnost od toga, pun depresije, bola i patnje“, ispričao je Dragan Zurovac za bosanski „Faktor“.

I film „Sjećaš li se Dolly Bel“, pored vrcavih dosetki i humora, ima i tu drugu stranu, nostalgičnu i setnu.

– On je i nostalgičan u nekom smislu. Rađen je 1981. godine, a odnosi se na neki period iz početka šezdesetih i ide u neko vreme koje je udaljeno u odnosu na vreme kada je film snimljen – kaže Radojević.

Dinova porodica u filmu živi skromno, u ruini pred rušenjem, sa nadom da će se preseliti u neki od nebodera koji niču, kao simbol prosperiteta, na drugom kraju grada. U filmu mnogi vide i suptilnu kritiku komunizma i sistema, oličenom u takođe često citiranoj replici Maha Zelja, kada kiša pokvari porodični ručak („Hoće li u ovom gradu ikada zasjati sunce kako treba?“), a pre svega u stavljanju očeve vere u komunizam nasuprot sinovljevom zanošenju hipnozom. Dino, u dijalogu sa teško bolesnim ocem, pred njegovu smrt, zaključuje: „Treba svako u sebi da napravi komunizam, pa ćemo lako napolje“.

Film je, kada se pojavio, bio bioskopski hit, a Kusturica je nagrađen u Veneciji, Kanu i Puli. „Sjećaš li se Dolly Bell“ često se uzima i kao početak „nove sarajevske škole filma“ okončane krajem te decenije „Kuduzom“ (1989) Ademira Kenovića i „Praznikom u Sarajevu“ (1991) Benjamina Filipovića.

A Kusturica je ovim filmom, navode dobri poznavaoci njegovog opusa, naznačio i teme kojima će se baviti i u svojim narednim ostvarenjima: odrastanje, muzika, film u filmu, raspad zemlje…

Komentari

Vaš komentar