0
Posao montažera je da budu što nevidljiviji. Svakako to ne znači da sama profesija nužno mora da bude nevidljiva, naprotiv. Iskustvo mi kaže, ako sebe smatram još mladim, da je nedovoljna vidljivost i uzrok nas samih koji smo deo ove profesije, kaže za Nova.rs filmski i televizijski montažer Uroš Maksimović, koji je sinoć imao čast da otvori 24. Festival dokumentarnog filma u Ljubljani koji se održava od 9. do 16. marta.
Razlog za to je ostvarenje “Odpuščanje” („Pomirenje”) rediteljke Marije Zidar, koji će biti prikazano a za koji je dobio nagradu za montažu na Festivalu Slovenskega Filma (FSF) u Portorožu.
– Pred kraj 2021. godine dobio sam poziv od producenta filma Danijela Hočevara koji me je obavestio da je film osvojio nagradu za montažu na njihovom najznačajnijem nacionalnom festivalu, kako su mi rekli. Iskreno, u tom trenutku, moram da priznam, nisam shvatao značaj nagrade kao i generalno tog festivala. Hej, nagrada za montažera godine?! – i sad se čudi i zbunjen je Maksimović.
Uvek se pitao, nastavlja, kako to zapravo izgleda pokupiti nagradu za nešto što se trudiš da bude neprimetno, kao što je montaža filma.
– Još na fakultetu su nam to usađivali u glavu, ali sada si odjednom izložen svetlima i u ulozi za koju na neki način nisi bio spreman. Bajkovito. Još kada su pomenuli da je u žiriju bio veliki Želimir Žilnik kao i Dana Budisavljević, tek tada sam shvatio ima nekih dana koje se pamte, kada si ipak ponosniji na sebe.
Uroš je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Tokom studija je radio nekoliko kratkometražnih igranih filmova od kojih je najnagrađivaniji “Momci gde ste” u režiji Jelene Gavrilović, nastavio je karijeru u medijima. Na televiziji B-92 radio je emisiju “Insajder” na kojoj je i danas saradnik. Svoj prvi dokumentarni film koji je i režirao bio je “Mora da ovo nije sve” o momku Jovanu Simiću koji je prodavao svoje dresove da bi spasio život Nađi Novaković. Usledio je rad na seriji “Jutro će promeniti sve” i na nekoliko dugometražnih dokumentarnih filmova, od kojih su najznačajniji “Saint Clair Cemin, PSYCHE” o trenutno najvećem brazilskom vajaru, i “Reconciliation”. Nakon rada na seriji “Nečista krv”, trenutno je u postprodukciji dokumentarni film ”Ušće trube” o našem slavnom trubaču Fejatu Sejdiću.
Film “Odpuščanje“ je radio tokom 2020. godine a do saradnje sa Marijom Zidar došlo je na ideju koleginice i prijateljice Jelene Maksimović.
– Pozvala me je na proslavi Nove godine i rekla da postoji dokumentarni film u Sloveniji koji je u montaži već neko vreme i da je Vertigo film, velika produkcijska kuća, zainteresovan da ja preuzmem da ga montiram. Posle nekog vremena me je pozvala rediteljka filma Marija Zidar i brzo smo se dogovorili za saradnju. Predstavio sam joj moju viziju i pristup montaži koji bi primenio, poklopilo se sa njenim viđenjem, i brzo smo počeli sa radom a sa moje strane koproducent je bio „Baš čelik“ – priseća se Uroš.
Dodaje da je “Odpuščanje“ (Reconciliation / Pomirenje) film koji su “valjali” nekoliko meseci.
– Noći i dani su provedeni u razgovorima kako strukturu prilagoditi odlično snimljenom materijalu. Moram da kažem da je pre mene dosta vremena za montažnim stolom provela i Mariana Kozakova, tako da su neke scene već bile spremne za dalji rad.
U središtu priče je, objašnjava Maksimović, ubistvo ćerke glavnog junaka Gazima od njegovog rođaka koji živi u kući pored.
– Radnja se dešava na obroncima Albanije, tačnije u okrugu Lekbibaj, veoma brdovit i težak predeo za život. U priču o dve zaraćene strane se meša medijator Gjin sa svojom svitom ljudi koji idu po celoj Albaniji i pokušavaju na neki način da pomire sve zaraćene strane kako bi se izbegla „krvna osveta“. Vrlo je složena struktura, predstavljena je iz ugla sve tri strane, i ovo je do sada moj najizazovniji film. Marijin hrabar pogled na celokupnu situaciju je bio presudan za nekonvencionalan autorski pristup i prikazivanje žena u takvom društvu. Majka nesrećno ubijene devojke je, na kraju će se ispostaviti, imala presudnu ulogu pored “gomile” autoritativnih muških likova.
#related-news_1
Ono što ističe jeste međunarodna ekipa koja je bila deo ovog filma u kojoj je bilo još nekoliko naših stvaralaca.
– Mix zvuka je radio Miloš Drobnjaković, jedan od meni omiljenih ljudi još od kada smo se upoznali na seriji “Jutro će promeniti sve”, a za muziku je bio zadužen moj veliki prijatelj i kum Dimitrije Vasiljević, džez pijanista.
„Odpuščanje“ je do sada prikazan na nekim od najznačajnihih festivala dokumentarnih filmova, kao što su CPH:DOX u Kopenhagenu, DOKUFEST na kome film osvaja glavnu nagradu, Sarajevo Film Festival, IDFA…
A posle ove nagrade, o maloj vidljivosti svog posla u javnosti, kao i svom esnafu Uroš Maksimović kaže:
– Čuo sam da se pravi nekakvo udruženje montažera, i to je pomak na bolje, ali svakako se zalažem za snažniji pristup odbrane našeg zanata kako prema nama samima, tako i prema rediteljima i produkcijama koje nas angažuju za svoje projekte. Nismo dovoljno zastupljeni u autorskom delu ekipe, a o novčanim nadoknadama da i ne govorim. Naravno, ovo pričam u svoje ime i sam znam kako nekada pravimo ustupke na raznim nivoima zato što nam se čini da je projekat dobar ili smo sa rediteljima u odličnim odnosima. Profesija pre svega, a onda družba.
Na kraju ovog kratkog razgovora s povodom, Uroš je zamolio da zapišemo i ovo:
– Voleo bih ovom prilikom da pomenem mog velikog prijatelja scenaristu Luku Kurjačkog, koji nas je nedavno prerano napustio. Znam koliko se on borio za svoja scenarija koja nikada nisu ugledala svetlost dana, a toliko su zaslužila. Možda se i to desi jednom.
Bonus video: Otvaranje 50. FEST-a
