0
Jedan od najvećih reditelja sa ovih prostora u intervjuu za „Novu“ priča o svojim poslednjim filmovima, Njujorku, Makedoniji, jugoslovenskoj kinematografiji, slavi i neprijateljima...
Reditelj i scenarista Milčo Mančevski (Skoplje, 1959), dobitnik je nagrade „Živojin Žika Pavlović” za afirmaciju regionalne filmske umetnosti u svetu, koja će mu biti uručena na predstojećem Leskovačkom internacionalnom festivalu filmske režije (LIFFE), od 15. do 20. septembra.
Mančevski je do sada snimio sedam filmova, a među njima je „Pre kiše“ (1994) koji je osvojio Zlatnog lava na Festivalu u Veneciji, dok ga je uticajni list “Njujork tajms” uvrstio u svoj vodič najboljih 1.000 filmova ikada napravljenih.
Nagrada koja nosi ime našeg velikog reditelja i umetnika Živojina Pavlovića, je sjajna prilika za intervju sa najpoznatijim severnomakedonskim autorom.
Završili ste nedavno snimanje crne komedije “Kajmak”, film je sada u postprodukciji, kada i gde možemo da očekujemo premijeru i o čemu se ukratko radi u filmu?
– Volim dobru dramu, dobar ljubavni film, ali retko vidim ozbiljne ljubavne filmove, za odrasle. Najviše je limunada „boy meets girl, boy loses girl, boy gets girl again”. Predvidljive i neinventivne. U književnosti ima puno više dobrih ljubavnih priča za odrasle – od Kundere do Eni Pru. To je bila incijalna kapisla za „Kajmak“. Zatim sam počeo da se igram sa pričom, da je razvijam, udvostručujem i povezujem. Razvili su se neobični likovi i situacije koje iznenađuju. Na kraju imamo jednu smešnu tragediju, čiji je moto „Za tango je potrebno troje“. Film će imatu svetsku premijeru u novembru, a u srpskim će se bioskopima pojaviti sledeće godine.
U međuvremenu, 2. oktobra, u Srbiji počinje prikazivanje vašeg poslednjeg filma „Vrba“.
– Premijera, koja je ranije bila otkazana zbog Kovida, je 2. oktobra u Kulturnom centru u Beogradu i u „Rodi“, a već trećeg kreće i Novi Sad i ostatak Srbije. „Vrba“ se sastoji iz tri povezane priče o porodicama koje žele da imaju decu, ali ne uspevaju. Dve priče su savremene, a jedna je srednjovekovna. Paralele i kontrasti su formalni pokretač priče, ali meni su važnija osećanja glavnih junaka i – posebno junakinja „Vrbe“. Film je osvojio nagradu za najbolju režiju na Raindance festivalu u Londonu, najbolji narativni film na Sinekvestu u Kaliforniji, Srebrnu Palmu u Valensiji, nagradu „Manuel de Oliveira“ u Portugaliji itd. U SAD je distributer Kino Lorber. Drago mi je što je „Vrba“ pobedila Kovid.
Koliko je današ teško ili lako doći do filma, šta je prednost, a koji su problemi? Kakve ste probleme vi imali da bi ste snimili “Kajmak”?
– U principu je danas lakše snimiti film zato što je tehnologija demokratskija. Svi imaju pristup tehnologiji. Svako danas ima u džepu na svom telefonu kameru, mikrofon i sistem za montažu koji su na visokom nivou. Pored toga, poslednjih decenija su se kriterijumi, ukus i tehnički parametri pomerili, pa „prljavi“ rad kamere više nije anatema. Drugim rečima, lakše je snimiti film što se tehnologije tiče. E, sad, da li čovek ima šta reći, kakav će mu biti film – to je već drugo pitanje. Danas je tesno grlo u distribuciji više nego u produkciji. Verovatno postoje divni filmovi snimljeni negde u svetu za koje ne znamo i koji nikad neće dobiti široku distribuciju. Ukoliko razgovaramo o „dobijanju“ redovnog filma koje će biti profesionalno finansiran, tu je problem ostao isti – ne odlučuju istinski poznavaoci ili autori, već oni koji drže novčanik u rukama odlučuju kakav će se film snimiti. To su u Americi ili u Aziji ili u svetskim televizijskim kućama producenti i distributeri. Ja sam imao to zadovoljstvo da slušam direktora distribucije Foksa kako mi objašnjava kako treba promeniti kraj filma koji sam spremao. U Evropi su to ljudi koji sede u filmskim fondovima i oni su robovi trenutno vladajuće ideologije ili političkih stranaka koje drže vlast. Sad je kod fondova neophodno biti „woke“, nezavisno od umetničkih i drugih kvaliteta predloženih filmova.
Što se „Kajmaka“ tiče, da, imali smo problema. Makedonski je filmski fond iskoristio Kovid i „potrošio“ pare na filmove koji se nikad nisu snimili, a mi, koji smo zaista snimali ostali smo samo delimično finansirani. Prijavio sam direktora Anti-korupciskoj komisiji i oni su od Vlade tražili da ga smene. Na kraju je u budžet „Kajmaka“ ušlo više stranih investicija nego makedonskih – iz Danske, Holandije, Hrvatske i Euroimaža (Srbija je odbila film kao koprodukciju). Imali smo predivne saradnike na filmu iz ovih zemalja, kao i iz Engleske.
Pritisak na autora je sličan i u Holivudu, ali i kod nas, s tim što u Holivudu vladaju pare, a kod nas politika. Ja sam tadašnju Jugoslaviju napustio nakon gimnazije, i filmsku akademiju završio u Americi. Nakon diplome pokušao sam da se vratim i da snimam u Makedoniji, ili sa ta ideja baš nije dopala tadašnjoj filmskoj i političkoj vlasti, pa sam se spakovao i preselio u Njujork. Profesionalnu sam karijeru počeo u Njujorku, i kad sam snimao u Makedoniji, ja sam se vraćao maltene kao stranac. Moji su filmovi bili uglavnom finansirani evropskim parama (makedonska je država učestvovala u “Pre kiše” sa 7 %, a u „Prašini“ sa manje od 5%), a slično je, evo, i sa “Kajmakom”. Šteta je trošiti energiju na ovakve nekreativne stvari, kao na bitke oko finansiranja filma, ali je, na žalost, neizbežno.
Vi ste kao vrlo mlad čovek otišli u Ameriku i tamo završili Fakultet za film i fotografiju, šta vam je ostalo iz jugoslovenskog filma kao nasleđe kada ste došli tamo?
– Ja sam bio mali kad se pojavio Crni talas, ali sam ga kasnije upoznao i zavoleo. Ironija je što u Jugoslaviji nisam mogao da vidim te filmove, ali sam proučavao Makavejeva na filmskoj akademiji u Ilinoisu, jer su njegovi filmovi bili deo školskog programa. Ponosim se što sam bio prijatelj velikog Makavejeva. Na žalost, Žiku Pavlovića i Sašu Petrovića nisam nikad sreo, ali sam i od njih učio. Mislim da je Crni talas jedna ozbiljna kulturna baština koju još ne umemo da cenimo kako treba. Neki od filmova Crnog talasa su mala svetska remek-dela. Pored ovih filmova, temelj mog obrazovanja su bile ozbiljna škola u tadašnjoj Jugoslaviji, jugoslovenska književnost i unikatna izloženost umetnostima iz različitih krajeva sveta, FEST i hronike, „Politikin zabavnik“, „Džuboks“ i „Rock“ Pece Popovića, stripovi u izdanju Gornjeg Milanovca, Ivo Andrić, „Start“, Džoni Štulić… Svakome bih poželeo takav temelj obrazovanja. Kasnije, na akademiji, izloženost eksperimentalnom filmu, analiza filmske forme, insistiranje na praktičnom filmskom radu, kao i generalna izloženost toj novoj kulturi su dalje oblikovali temelj mog stvaralačkog sveta. Živeti i probijati se u Njujorku je bio posebna, možda i najveća škola.
Živite na relaciji Njujork-Skoplje, da li je to lagodna pozicija, da čim vam dosadi na jednom mestu idete u drugo?
– Pa, jeste. I Njujork i Makedonija imaju svoju lepotu, svoje radosti. Mislim da ne bih mogao niti bez jednog, niti bez drugog – i Njujork i Makedonija su deo mene, raduju me, ispunjavaju na različit način. Prokletstvo je ta podeljenost, ali i blagoslov. Ja sam se puno namučio da stvorim tu poziciju domaćina na dva kontinenta – i na početku karijere kad sam rastovarao kamione, drugima nosio stativ od kamere, raznosio balone i presnimavao svadbe sa PAL na NTSC, a i kasnije, posle tih nekih uspeha u karijeri kad sam odbijao skupe projekte holivudskih studija, kad sam odlučio da se borim i puno čega otkazao da bih odbranio autorski suverenitet. Da, radujem se kad slećem na JFK, ali sličnu radost osetim i kad slećem u Skopje.
Kakav je vaš život danas u Njujorku, kakva je vaša svakodnevica tamo? Prija vam život u Njujorku?
– Pa, prilično svakodnevna. Vozim prastari „Pony“ po gradu, fotografišem puno, provodim puno vremena po galerijama i muzejima, kuvam za prijatelje ili otkrivamo nove restorane, idem u Zenkel hol i National Sawdust na koncerte savremene muzike, posećujem sve parkove, pišem na krovu u Ist vilidžu, otkrivam nove komšiluke, podržavam „community gardens“…
Kako se živi danas u Makedoniji? Zemlja je promenila ime, da li ljudi zbog toga imaju određena očekivanja u vezi sa napretkom ka EU i šta se uopšte dešava u tom smislu?
– Živi se, na žalost, siromašno, korumpirano i pohlepno. Da, očekivanja su ogromna po pitanju integracije u EU, ali su razočarenje i gnev opipljivi i destruktivni.
Kao mlad reditelj ste dobili veliku nagradu za film “Pre kiše”. Da li takva nagrada na početku karijere zadovolji sujetu umetniku i rastereti ga daljih očekivanja? Ili uvek postoji potreba da se čovek dokaže i da bude priznat?
– Uh, to ume da bude komplikovana dinamika. U jednu ruku, kod skoro svakog od nas – osim možda ako niste Dalaj Lama – postoji manje ili više sujete i ambicije, a umetnici u tome ne zaostaju. U drugu ruku, nisu to baš dobre osobine, niti ljudske, niti kreativne. Smatram da umetnost treba raditi i treba voliti zbog samog dela, zbog procesa i zbog rezultata, zbog one lepote koja se rodi, a ne zbog zadovoljavanja ambicije ili sujete. Bitno je postići ravnotežu. Da vam odgovorim na pitanje, sva ta priznanja koje je „Pre kiše” donela su me u isto vreme i rasteretila i opteretila. Venecija je bila prvi festival na kojem sam se uopšte pojavio, i film pobedi, osvoji Zlatnog lava i još devet drugih nagrada, pa još dvadesetak po svetu, i nominaciju za Oskar, i uvrštenje u 1.000 najboljih filmova svih vremena, pa naučne konferencije posvećene filmu, knjige i eseji… Morao sam se potruditi da mi to ne udari u glavu. Ili da se ne penzionišem.
S druge strane, to čoveku stvori hrpu novih neprijatelja, a ja se nisam baš niti stideo da u lice kažem šta mislim, posebno lažnim autoritetima u filmskoj industriji. Da se vratim na vaše pitanje, ljudski je imati potrebu da se dokažeš i da budeš priznat, ali je takva potreba neprijatelj umetnika – verujem da umetnik mora voditi dijalog isključivo sa umetničkim delom i sa ničim drugim, ne sa kritičarima, ne sa publikom, a posebno ne sa priznanjima i nagradama. Takav asketizam nije lako postići, ali je veoma zdrav i za umetnika i za delo.
Režirali ste jednu epizodu legendarne serije “Wire”, da li vas privlači da radite serije, imate li neke ideje na tu temu?
– „The Wire“ je fenomenalna serija uglavnom zbog scenarija Dejvida Sajmona. Mi – ekipa, glumci, režiseri – mi smo samo pomogli tom fenomenalnom scenariju. Američki „Rat i mir“ u baltimorskom getu. Meni je to bio profesionalni izazov – raditi po tuđem scenariju, veoma brzo, sa glumcima od kojih većinu niste vi izabrali, na lokacijama većinu kojih niste vi izabrali, u situaciji gde nemate „final cut“… To ne bih prihvatio da je u pitanju igrani film, ali sam bio radoznao kad je bila u pitanju veoma kvalitetna serija sa izuzetno kulturnim producentom, Bobom Kolsberijem. Po meni, dobre serije su dobre uglavnom zbog odličnih scenarija, zbog toga što nisu didaktična kao scenarija američkih filmova, zato što ne moraju da se pridržavaju krutih pravila filmske dramaturgije, zato što smeju imati otvoreni kraj, itd.
Rekli ste povodom nagrade u Leskovcu da je Živojin Pavlović bio jedan od najvećih reditelja. Šta ste voleli kod njega najviše?
– Voleo sam njegov senzibilitet i jednostavnost.
Volite da se sa svojim filmovima vraćate u prošlost, da pravite paralele makedonske stvarnosti i prošlih vremena, da ih povezujete… Specifičan vam je senzibilitet, vrlo poseban. Utisak je kad čovek gleda vaše filmove da ne ličite ni na koga? Da li vam je to kompliment?
– Naravno.
Bonus video: Lordan Zafranović o Nedi Arnerić i svom novom filmu