Repertoar pozorišta je postao kao aperitiv za odlazak na večeru. Sve više želim da u pozorištu nešto osetim, doživim. Emocija smo se iz nekog čudnog razloga odrekli. Ako smo napravili otklon od emocije, onda treba da imamo nešto što je pandan emociji, kaže glumac koji je obeležio ovu godinu ulogom u filmu "Toma".
Glumac Milan Marić (31) je na svojevrstan način obeležio ovu godinu ne samo zbog uloge u filmu „Toma“, koji je videlo više od milion gledalaca, već i zbog ponašanja na društvenim mrežama, hrabrosti da na otvoren način govori o gorućim društvenim i političkim temama, ali i što širi dobre vibracije gde god da se nađe. Zato sa njim sumiramo ovu godinu.
Istraživao si buran život Tome Zdravkovića i dosta si govorio o tome, ali koja priča ti je ostala najupečatljivija?
– Najslađa priča vezana za Tomu mi je o njegovoj pesmi “O, majko, majko”. Ta pesma je prvenstveno bila namenjena Titu, i zvala se „O, Stari, Stari“, ali kako je njegova prva ploča proglašena za šund, bilo mu je zabranjeno da peva o Titu. I onda je on bio u fazonu: „Ako ne mogu pesmu da posvetim Titu, pa kome ću drugom nego majci.“ Čudan je tip bio Toma, baš čudan. Imao je komplikovan odnos sa svojom porodicom. Voleo ih je, ali nije bilo lako živeti sa njim. Nije mi jasno zašto ljudi veličaju te priče kako je znao sav novac koji bi zaradio da pokloni devojčici koja je prodavala cveće u Skadarliji. A onda posle nije imao ni za taksi, nego bi pozajmljivao. I to nije jedna priča, ima takvih 150. To je bila neka matrica koja se ponavljala. Onda sam razmišljao: Zašto ti sebe, Tomo, stalno dovodiš u neku neprijatnu situaciju? Što ne daš pola novca koji si zaradio devojčici ili što nisi ostavio bar za taksi? To je neko gaženje sebe, uništavanje, strgavanje svega sa sebe. Tu je i ta samoubilačka strast za kockanjem. Čudan, čudan lik.
Kako je u pozorištu u doba korone?
– Pozorište je preživelo malo veće krize od kovida . Traje već dve i po hiljade godina i formu nije menjalo. Dve i po hiljade godina ima istu formu! Postoji samo još jedan zanat koji nije menjao formu, ali nećemo o tome sada. Pozorište je preživelo mnogo veće haose, tako da će preživeti i ovo. Ali šta ćemo mi sa pozorištem? To je pitanje. Je l’ mogu sada da budem malo pesimističan, pošto sam cele godine bio optimističan?
To čekam.
– Kome treba pozorište?
Ne preteruj.
– Ne preterujem. Svelo se na to da ljudi koji sebe doživljavaju kao intelektualce, koji su sve uspeli da urade tokom dana, dođu uveče u pozorište i onda idu na večeru. Aman ljudi, pozorište se pretvorilo u to, kao neki aperitiv da se ode dalje, da se ode na večeru.
Govoriš o repertoaru?
– O repertoarima. Sve više želim da u pozorištu nešto osetim, doživim. Emocija smo se iz nekog čudnog razloga odrekli. Ako smo napravili otklon od emocije, onda treba da imamo nešto što je pandan emociji. Moramo da ponudimo nešto. Pozorište počinje tako što izađem na scenu i počnem da pravim odnos sa publikom, ja serviram, oni vrate nazad i tako se desi katarza i na sceni i u publici. Bez toga, to je ćorak. Ako si u fazonu hajde da napravimo predstavu koja neće da ide na emociju postavlja se pitanje – šta nudimo? Moramo nešto. Daj mi neku strast, daj mi neko ludilo, daj mi nešto što će mi biti gorivo. Film „Toma“ je pokazao da ljudi žele emociju, koja ne sme da bude lažna, jer to stvara odbojnost. Ako se nastavi sa ovakvim repertoarima pozorište će postati potpuno besmisleno. Daj iritirajte me. Nije pozorište samo da ti bude lepo. Dajte nešto, jbt.
Jbt, pa je l’ radiš nešto u pozorištu?
– Radim „Alisu u zemlji strahova“ sa Aleksandrom Popovskim. Biće premijera u januaru. Zanimljiv je tekst, reč je o rekapitulaciji strahova. Umesto kroz zemlju čuda, Alisa prolazi kroz sopstvene strahove i haose.
Jesi bio skoro kao gledalac u pozorištu i doživeo tu vrstu katarze o kojoj si maločas govorio?
– Jesam, naravno. Retko se desi, ali se desi. Ali me plaši ta tendencija da se ne daje ništa ali da se „mudroseri“. Daj mi bilo šta živo što mogu da osetim, nemoj da mi sa scene prodaješ intelektualne snobizme, nego mi daj nešto živo, nešto što će da me pokrene, na šta ću imati živu reakciju. Ako je emocija neka me ubije na tom sedištu ili me isprovociraj da ustanem i prekinem predstavu, ja kao gledalac iz publike. Ili ako ćeš da me naljutiš – naljuti me da više nemam potrebu nikada da uđem u pozorište. Samo mi daj nešto što je dovoljno autentično i jako da me drmne u stomak. To je jedini način s kojim možeš da komuniciraš s ljudima unutar pozorišta. Sve drugo je fejk. I ako pristanemo na fejk, to će dovesti do toga da pozorišta prave dilove sa restoranima. Prvo ide predstava, onda ide predjelo, pa drugi čin predstave, pa glavno jelo, treći čin već ne mora da se desi, jer već ide vino. To će se desiti ukoliko ne počnemo da dajemo nešto autentično, iskreno što gađa u stomak. Ako se to ne desi onda je interesantniji telefon, jbg.
Jbg, jesi čuo novu Marčelovu pesmu JBG?
– Nisam.
To ti preporučujem. Šta si gledao poslednje u pozorištu što te je uvuklo?
– Od početka kovida ništa, nisam stigao. Radio sam u Sloveniji predstavu „Medeja“, koju je režirao Oliver Frljić. A ovde sam poslednji put gledao u Ateljeu…
U Ateljeu 212 ima odličan komad Alise Stojanović „64“.
– To nisam gledao, ali sam čuo da je dobro. Gledao sam dve predstave: „Ova će biti drugačija“ i „Ovaj će biti drugačiji“. Mnogo volim pozorište, zato ovako i govorim. Što se desi u pozorištu te noći to se desi tada i nikada više. I kada je publika spremna da im se desi, onda nastaje spektakl. To je ekstaza u kojoj smo publika i mi na sceni. To se pamti kao neki ozbiljan doživljaj. E, to volim. To je nešto što nema cenu. Ja sam lomio ruke, otvarali su mi glavu na toj sceni, izvozili me iz porišta u besvesnom stanju. Ali, nema veze. Nije mi žao. To nema cenu.
Kada si poželeo da budeš glumac?
– Nisam poželeo, nisam morao da budem glumac. Nisam imao taj plan, ali me je prosto uvuklo, jer sam na sceni osetio neki prostor slobode. Taj mrak me nije plašio, nego me je otvarao. I znao sam da tom parčetu, na tim daskama mogu da budem šta god poželim. Gluma je savršen zločin. Publici kroz ulogu mogu da ispričam sve o sebi, a da niko ne zna da li sam to ja ili je to lik. I za ljude koji su ovako zatvoreni kao što sam ja to je idealno. Čak ni moji najbliži nisu sigurni odakle sam izvukao neku emociju. Niko ne zna šta sam sve te noći ispričao kroz neki drugi tekst. Ljudi su čuli moju emociju, ali to što sam pričao je samo moje. Niko ne zna koje sam sve tajne izvukao. To je ultimativna sloboda. Možeš da budeš šta hoćeš.
Znam odgovor na ovo pitanje, ali hoću da čujem od tebe: Kakav je osećaj kada te reditelji ne biraju, kada te nema na sceni ili platnu, kada telefon ne zvoni?
– Ne umem glumu da poredim ni s jednim drugim poslom, ali naš posao se previše oslanja na ego. Ne mislim da je ego loša stvar, samo moraš da znaš da ga krotiš, moraš da znaš da ga jašeš…Ako znaš pravilno da jašeš sve će biti super, jer je ego suštinski zdrava stvar. Ali umem i da se urušim. Ja imam 31 godinu i imam neki svoj život, iskustvo, imam nešto što je moje. Izlazim na probu sa rediteljem, koga sam, na primer, upoznao pre pet dana, moja odluka je kada mi on kaže da nešto nije dobro, da mu poverujem. To kada čovek koga dobro ne poznaješ kaže da nije dobro nešto što si uradio, a to nije nešto što si sašio, nije realno merljivo nego nešto što sam pomislio da je dobro… E, tu kreće odmah napad ega. Užasno je nezgodno, moraš da umeš da balansiraš. Prvenstveno moraš sebe da zamađijaš, da bi se pustio, da bi neke sopstvene blokade srušio. Recimo, dešava mi se u životu neki privatni haos, a treba da radim predstavu i to je proces koji zahteva dodatno da se urušavam. Jedva sam se pokrpio da dođem, a shvatam da moram da se pustim i da se urušim. A kada izađem sa te probe znam da me ne čeka ništa savršeno…
Dobro, to se dešava i nekom hirurgu, na primer.
– Dešava se, ali ja ti pričam o mom poslu. Kada budem završio hirurgiju, umeću da ti kažem kako se operiše čovek. Ali, vidi, hirurgija je ipak neka vrsta zanata, koja se radi rukama, u kojoj postoje pravila… Naravno, fenomenalni hirurzi imaju taj X faktor, ali postoje pravila. A u umetnosti, kao što i sam znaš, kao i kada pišeš – ne postoji pravilo. Načelno postoje neka, da ne bismo svi bili ludi. Ali vrlo brzo shvatiš da ta pravila nisu neki jaki sistem na koji možeš da se osloniš. Moraš da se oslanjaš na sebe i zato moraš sa sobom da budeš na „ti“. Zato moraš sebe jako dobro da poznaješ i da si već prošao svoje haose i da te to ne plaši i da to možeš da podeliš sa publikom. E, sad ili će se padobran otvoriti ili će da izginemo, to se nikada ne zna.
Bonus video: Marić Benčina i Tamara Dragičević o filmu Toma
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar