Hajde da pricamo… sa Milanom Maricem Milan Maric
Milan Marić, Hajde da pričamo… sa Milanom Marićem u Parobrodu Foto:Filip KrainčanićNova.rs

Dešavalo se da mi u pola kadra spadne nos. Ali sam shvatio da sve to što je bila smetnja da je korisno jer i tom čoveku je verovatno njegov nos smetao. Bio je veliki izazov, ali nisam hteo da se predam pred jednim gumenim nosem

Milana Marića sam pozvao da mi bude gost u okviru serijala “Hajde da pričamo…”, koji se jednom mesečno događa u Parobrodu, jer je na neki poseban način obeležio ovu godinu. Ne samo zbog glavne uloge u  filmu “Toma” već i zbog toga što ovaj 31-godišnji glumac može da bude primer mnogima i zbog ponašanja na društvenim mrežama, načinu na koji iznosi stavove o gorućim društvenim temama, ali i zbog dobrih vibracija, koje širi gde god da se nađe.

Zanimalo me je kako se oseća posle završene bisokopske distrubcije i išekivanja premijere na RTS-u 1.januara.

-Ja sam još uvek u čudu. Sad svi kažu:“Mi smo znali da će to biti veliki hit.“ E, nismo znali. Nema nijednog snimajućeg dana da nisam bio tamo. Ispratio sam ceo proces od početka do kraja. Trenutak u kome smo počeli da snimamo bio je u vreme jakog talasa korone prošle godine kada se nije znalo da li ćemo svi da pomremo od onog vuhanskog šišmiša. Bio je mart kada me je Dragan Bjelogrlić pozvao i predložio da razmotrimo ideju da igram Tomu. Mi se nismo poznavali, nikada nismo razgovarali pre tog kastinga. Tada sam bio u karantinu jer sam se vratio iz inostranstva pa sam bio potencijalna opasnost po bezbednost zemlje. Nabili su me u kuću 28 dana. Dragan mi je poslao tri scene iz filma za kasting. Posle nekog vremena sam došao na kasting i vrlo brzo su doneli odluku da ja igram Tomu. Kada sam dobio ulogu onda je krenuo haos u mojoj glavi, shvatio sam šta sam sam sebi uradio, otvorilo se jedno novo polje:„A kako ću ja ovo? Ne umem da pevam. Pevam za svoju dušu, ali nisam neki pevač. Malo smo drugačiji i fizički.“ Čitam scenario, vidim ima dosta pevanja i pitam se:“Milane, šta ti je ovo trebalo?“ Ali, tada je već bilo gotovo.  Nema nazad, nego uleći pa pukovnik ili pokojnik.

Marić kaže da mu je ovo jedinstveno iskustvo jer su pripreme za film izgledale kao pozorišne probe. To je svim glumcima pomoglo da shvate o čemu zapravo prave film i ko je taj njihov Toma.

-I sve je to nekako teklo, ali tu ima još jedna začkoljica, jer je pored filma snimala se i serija koja ima potpuno drugačiju dramaturgiju. Neće se od filma praviti serija. Inače, nismo znali da li pravimo emotivan film jer dok radiš ti to ne možeš da znaš. Potrebni su ljudi koji to gledaju da bi znao je li emotivan ili nije, jer može da se desi i da skreneš pogrešno. S druge strane opasnost sa emocijom je kao i sa humorom. Kada ispričaš vic ako nije odmah smešan nema šanse da ga načiniš smešnim. Ako ga pričaš treći put samo postaje sve neprijatnije i svi žele da nestanu iz prostorije. E, tako je i sa emocijom. Ne možeš nekog da nateraš na to, postoje filmski trikovi i možeš u nekom trenutku da se poslužiš atmosferom, muzikom, kamerom, ali ništa nije garant. Radni naslov filma je bio „Šta je to u meni što se zove tuga.“ To je Tomina pesma, za koju smo naknadno saznali da je napisao kao jako mlad, kada je imao 20-tak godina a da je snimio među poslednjima.

To su saznali od Tominog brata Novice.

-Novica je tek negde na pola snimanja počeo zapravo da se otvara. Kada smo krenuli da razgovaramo sa ljudima o Tomi, svi su uglavnom pričali neke anegdote, a  ja sa anegdotama ne mogu ništa. Onda su iznosili neke impresije, ali mi niko nije davao materijal s kojim mogu da radim. Tek posle dva meseca snimanja, kada smo već uveliko ušli u proces, Novica nas je posetio na snimanju. Pogledao je šta radimo i rekao je:“To je to.“ Kod Novice nije bilo foliranja. Gledao je scene koje smo snimali na VMA, koje su meni bile užasno teške za snimanje. I onda je Novica krenuo da se otvara, počeli smo da saznajemo neke suštinske stvari o Tomi. Ima ta priča  kada je kao mladić ukrao ćaletu zlatne zube da bi otišao iz sela. Ukrao je zlatnu protezu, štekovao je negde u kući i onda je „utopio“ da bi otišao u Lekovac. To su priče koje nisu samo na nivou anegdote nego otkrivaju i karakter.

Hajde da pricamo… sa Milanom Maricem Milan Maric i Aleksandar Djuricic
Aleksandar Đuričić i Milan Marić, Hajde da pričamo… sa Milanom Marićem u Parobrodu Foto:Filip KrainčanićNova.rs

Milanu su ovakve priče, lepe ili manje lepe, koristile dok je gradio Tomin lik da potvrdi neke sopstvene slutnje o velikom pevaču.

-Negde sam znao da je taj nejgov život bio strašan. Biti Toma nije bilo lako. Mi ovde imamo poriv da romantizujemo pijanstvo i kafanu. U stilu:“Jao, vidi muškarac pije, baš je sladak.“ E, tu ništa nije slatko. To je vrlo opasna, zajebana disciplina koja košta i tu osobu i sve ljude oko njega. Zanimalo me je odakle ide ta ogromna količina autodestrukcije sa sve tim božanskim talentom koji je imao. Otakle istovremeno tolika autodestrukcija i ogromna želja za životom, klinč te dve struje koje su potpuno suprotne. To deluje zanimljivo, kao misteriozno, a iza toga nema ničeg misterioznog, suštinki stoji sam jedna nesreća, uglavnom. A u nesreći nema ničeg misterioznog. To kako mi farbamo našu nesreću je misteriozno, a ona je suštinski banalna. Ona je samo nesreća. Način na koji je stvarao pesme, kako ih je pravio i iznosio je poseban. Da je rođen u Francuskoj odmah bio postao veliki šansonjer, a ovde je njegova prva ploča proglašena za šund. 

Odgovarajući na pitanje koliko ga dotiču kritike da maske u filmu nisu dobre, da Tomin nos deluje veštački, Milan kaže:

-To je sasvim legitimna primedba. Inače nemam problem sa kritikom, imam problem sa zlonamernom kritikom. Dosta kritika o „Tomi“ je bilo zlonamerno, a znam i zbog čega, ali ne bih o tome, nebitno je. Da li je to moglo bolje? Jeste. Da li je moglo i gore? Moglo je. Tako nešto se prvi put radilo kod nas,  nemamo iskustva sa tim stvarima. Uradili smo najbolje što možemo i nekako sam ponosan na ceo tim. Ovi kojima se ne sviđa nek lepo napišu scenario i snime film o Tomi. Mi smo čak i hteli da dovedemo ljude sa strane koji imaju više iskustva sa tim stvarima, ali to je bio  period korone kada niko ne želi da mrda iz svoje zemlje. Ljudi koji rade masku su nam otkazivali govoreći da ako pomerimo snimanje da će doći. Ali mi smo već krenuli sa radom i tu nije bilo povratka. Naša odluka je bila – idemo. Je l’ ne valja nos? Ne valja nos. S druge strane mi je bio koristan jer mi je fizički smetao. Svaki put kada bih se pogledao u ogledalo video bih neku drugu osobu koja mi se nije sviđala. Onda sam zbog toga pokupio dosta frustracije i nervoze. Zbog toga što nos nije zalepljen kako treba ili što je bilo vruće, a snimali smo i na 45 stepeni. Dešavalo se da mi u pola kadra spadne nos. Ali sam shvatio da sve to što je bila smetnja da je korisno jer i tom čoveku je verovatno njegov nos smetao. Onda sam sebi rekao:“ Daj iskoristi to, nemoj to da odbacuješ.“ Bio je veliki izazov, ali nisam hteo da se predam pred jednim gumenim nosem. Mnogi su mi rekli da se taj nos naravno primeti, ali posle pet minuta filma ti ga više ne vidiš. Irelevantan je, prihvatiš ga.

Rezimirajući uspeh ovog filma, Marić dodaje:

-Biće boljih filmova, biće gorih filmova, ali ono što je važno ovaj film je napravio posebnu emotivnu vezu sa ljudima koji su ga gledali. I to prevazilazi sva naša kinematografska merila. On je u ljudima probudio nešto da su se vraćali ponovo da ga gledaju jer su se osećali bezbedno u mraku bioskopske sale, sa ogronim platnom koje te nekako proguta, zvukom koji dolazi sa svih strana i ljudi su imali potrebu  da se puste.

Bonus video:

Marić na beogradskoj premijeri „Tome“

 

Komentari

Svi komentari (0)